Наша књижевност

20 МЕ Е Наша књижевност

Кад би се вратили из позоришта, жена је увек настојала да што пре легне, избегавајући разговор, како би у себи сачувала оно расположење светлог и топлог узбуђења које у њој остаје после позоришних претстава, нарочито после музике и игре. Али је све ређе у том успевала. Четкар је гонио до у постељу. Пошто би дуго и пажљиво изводио своје спремање, као неку литургију у част самом себи, нашао би се пред женом која је већ унапред стрепила, прикљештена у кревету, из кога није било ни бекства, ни спаса. На дуго и потанко 10] је објашњавао тада како балет Народног позоришта не ваља ништа, како је све на погрешној основи, несавесно, неспособно, слабо, аљкаво. Надноси се над њу и доказује како славни руски играч Крајевски, кога су гледали те вечери, ужива незаслужен глас, како је вечерас млако и немушки играо младог витеза око уснуле принцезе.

— Шта мисли тај лепотан, да је сва вештина у бадемастим очима и уфитиљеним брчићима> Зар онако заљубљен човек прилази жени за којом чезне» Нисам играч ни уметник, нити је то мој посао, али дође ми да се дигнем и да му ја покажем како се то ради. Ах, не био им ја диригент и тај балетмајстер! Не би код мене било варања ни забушавања, то можеш да будеш уверена, ни оног кб бајаги скакутања- хоп-цуп. Ммали би они мени да стоје на прстима и да се врте око себе док им крвави светлаци не почну да скачу. Имао би тај да лети кад ја само оком кренем — разумеш» — а не да се кревељи и да ченгија, а овамо велику плату прима и зове се уметник и играч.

ИМ, онако опремљен за спавање, У удугој спаваћици, без зуба, са ватом која вири из носа и уха, четкар се нагиње над женом у кревету и диригује немом оркестру и невидљивим играчима, строго и неумофиво, а затим се пропиње силовито и показује како би, по његовом мишљењу, требало да ради славни играч око принцезе на сцени.

И све се то заврши његовим тврдим, безобзирним сном, на који је тако поносан и њеном болном несаницом. А сутра навече, понавља се иста игра са другом садржином.

Она не зна више ни како самој себи да то објасни, али само види да се њен муж по свршеном послу, кад после вечере остане с њом насамо, просто претвара у чудовиште. И сваке вечери то је нека друга улога коју он пред њом игра и сваки пут све мање логична и вероватна, све одвратнија и страшнија. Она не налази снаге да га у томе спречи, ни да се брани, слуша га са досадом, са гнушањем, па сл ужасом, јер њу од тих разговора почиње у последње време већ да хвата истински страх. Зна да је све само наклапање немоћног јадника који ноћу, у часовима између трезвеног дневног посла и мирног ноћног сна, расклапа свој вашар чудовишта и показује своје, свету непознато, наличје, и то само пред њом, женом коју храни и одева и пред којом доследно не мора да има никаквог стида ни обзира. Зна, па ипаг: је страх, Јер, у свом хвалисању и набрајању свега што би он могао да уради да је нешто онај и онакав каквим се у том тренутку замишља,