Наша књижевност

афина

Злостављање 5 ја“ Е 21

четкар је већ одавно прешао границе не само онога што је вероватно и могућно, него и онога што је допуштено и природно.

Сад је бивало вечери које су биле за њега права оргија сујете, жудње за влашћу помаме за силом и славом и богзна још каквих нагона које је преко дана крио или за које ни сам није знао да их носи у себи, а за њу потајни ужас и све дужа несаница. М свака ствар је могла да послужи као повод. Разговор пође на пр. од једне опширне вести из криминалне хронике. На пустој јалији, испод железничког моста нађена је нека жена, странкиња, избодена ножем. Жена је била млада, лепа, отмена, очигледно из бољег друштва. Цео случај је био необјашњив. Сва се штампа расписала о њему и сви се питају: ко је тајанствена лепотица2 Ко су убице и какав би могао бити повод злочину 2

Газда Андрија чита најпре наглас репортажу о злочину, а онда се завали у фотељу и са значајним смешком говори жени:

— Будале! Шта ту има много да се питаг Зар је мало тајних друштава или шпијунских организација» И зар је једна таква лепотица у њиховој служби» А са тим друштвима ти је овако: врбују те и ти уђеш; закунеш се, закунеш се на револвер и каму, да ћеш без поговора извршавати сва наређења и да нећеш никад и никоме одати тајну, После, погрешиш нешто или одаш, и већ си осуђен. Спаса ти нема. Кад се најмање надаш: нож у леђа. И тако и треба! Ту нема милосрђа ни оклевања. Да ми је рођена сестра, ја гласам: смрт. И пресуда се извршује, аутоматски, стреловито. Ако треба, извршујем је сам својом руком. Разумеш» И сад се ова блесава полиција растрчала и распричала. Те „ради се о црномањастом, снажном човеку високог раста“, те овај би могао бити, те онај је искључен, а за овога није вероватно, Ништа они не знају, ја теби да кажем. Сви су они слепци и слабићи, и по себи суде и остале.

Газда Андрија се диже, прилази ближе жени:

= А можда је убица баш онај који је по мишљењу наше мудре полиције „потпуно искључен“, на кога нико и не помишља, Можда није ни црномањаст ни висок. Можда шеф криминалне полиције прслази сваког дана поред њега; и поздрављају се као стари знанци. Можда их он са уживањем гледа како лутају, водећи истрагу у посве погрешном правцу, и смеје им се у себи. Хахахаха!

Громко се смејући, четкар обиђе једном око стола и опет се нађе лицем у лице са женом.

— Ко је да је, тај је мајстор у своме послу, човек у коме дамар један не задрхти кад има да се изврши какав задатак у интересу виших циљева, човек сигурна ока и чврсте руке.

Четкар подиже стиснуту песницу и гледа жену оштро, право у очи,

— То могу да кажем, јер такав сам и сам. Сви мисле: газда Андрија љубазан, мек човек, добричина, а не знају и не слуте ко је и шта је Андрија Зерековић! Хаха! Нисам ја бубица ни бравак, него арслан,

ке. БИБЛИЈ 7

СЕОГРАЈЉ

„СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ)