Наша књижевност

22 1 Наша књижевност

арслан, и то онај потајни, најопаснији. Разумеш> Ето, ја знам да и ти мислиш како ја не бих ни у сну могао да убијем тако неког преступника као што је ова жена на јалији,

Четкарево лице се прели, као светлошћу, осмејком пуним сажаљења и презира који долази са висине,

Жена обара очи и крв јој удара у образе, усне се мичу, али не налази речи, |

— Ето видиш да мислиш, надноси се четкар инквизиторски над њу, видиш да сам погодио. А то је зато што ме ни ти не познајеш, као ни остали. Е, видиш, кад се ради о начелу, о интересима неке свето ствари којој сам се заклео, за мене је убити овакву једну белосветску скитницу у свили и крзну исто што и попити чашу воде. „Издала си за новац, зна се шта те чека“. Први ударац ту, испод врата, где прслази главна артерија — на! — а затим још три ударца, један у леђа а два у груди — на! на! на! — и готово!

Жена га је, уплашена, гледала како својом кратком жутом оловком измахује као неким штилетом, дахћући; на! на! на! Она познаје добрс ту оловку за коју јој је он неколико пута до сад причао да је има већ месту годину, јер он уме да штеди при писању и при шиљењу као нико, а већ да изгуби оловку или да је заборави негде, као други, то код њега не постоји и зато му и траје колико ником другом. „Још шест Година може до ми траје са. мојим начином штедње и чувања. По мени би сви фабриканти оловака поцркли од глади“, тако јој је говорио, добро се сећа.

Витлајући још увек том оловком, газда Андрија наставља.

— Тако, дабогме! Без гласа и без јаука. А после, оперу се руке и човек се врати у варош као да ништа није биле. И кад се говори о случају, он учествује у разговору чита новине, мирно као и сваки други грађанин, а да му ни најмањи мишић на лицу не задрхти,

Газда Андрија испи чашу воде која је стојала на столу и погледа жену прекорно, али и са извесном благошћу у којој има много презира, као да јој] прашта што не разуме и не зна оно што и није лако знати и што и толики други, паметнији од ње, не знају и не слуте.

После, газда Андрија чита још мало новине, а онда се дигне и свечаним, мирним кораком, који би одговарао много вишем и сна. жнијем човеку него што је он, сде у купатило да се спреми за спавање,

А жена лежи, после, у свом кревету, као да су је са мучилишта довели. Плаши се мрака, а не сме да запали лампу, гади се од мисли на вечерашњи разговор а не може да мисли ни о чем другом. Кад јој пође за руком да заспи, изиђе јој на сан крвав леш непознате жене, тако да се са пригушеним јауком буди. Али четкар је не чује, јер он спава на десном уху, а лево му је затиснуто ватом.

У таквим ноћима, не могући да спава и гушећи се од жеље да бежи из ове загушљиве собе и од овог једномерног, махиналног дисања, све се чешће дешавало да се жена дизала и одлазила у купа-