Наша књижевност

30 Наша

| (0, разнети да нам је

| морских дубина магнете

| да никад не потоне лађа — валова дете!

На жало, хеј, колико ПусТИХ вечери још слазе мајке

и синови и кћери!

„Мртве су лађе,

над морем облаци сиви а мужеви, оци наши

јесу ли живи>

ђ О море, драго море, | што си немо Докле на жалу ' да страхујемо

големог“

Но узаман шире

кб једра

над морем руке морнара нема,

сбе тужнаије су луке.

Шта би у даљи од мрких

тих морнара>

— Вода је модра, мирна,

не проговара...

Мај 1941

ВОЗОВИ ОВОГ ЛЕТА

Никад по Србији

не беху тако злокобна врења расхукталих возова

ко златног овог лета

и никад тако чудесна зрења вису у зраку мирисала

кад пролећа прођу

и последња ружа процвета.

Ња

књижевност

дин