Наша књижевност

37

Проблеми критике

нас појава напредне демократске критике и таква критика је много учинила за напредак културног живота када је била отворена, јасна, када је заступала истину одважно и одрешито. У програму совјетског часописа та одважност, јасан и недвосмислен став, отвореност, истичу се као високи квалитет критике. Они се истичу на супрот оном типу критике жанра хронике, познатог нарочито у француској књижевности, у којој се мисао и расуђивања скривају иза алузија и далеких наслућивања и наговештвања. Она критика делује позитивно која говори о каквој појави или делу сигурно и јасно, а говориће тако ако је сама у себи израдила поуздан научни метод у гледању уопште на живот и на свет. | Критика Бјељинског, а с њоме и критика Херцена, Доброљубова, Чернишевског, Писарева имала је великог удела у борби против царизма својом напредношћу, својом отвореношћу, искреношћу и дале ковидношћу. У изванредно тешким условима, она је храбрила дух не годовања, показујући увек да је руководи љубав према руском народу и брига за његовом судбином. Из ње провејава снага и виталност тог духа, позив да се не застане, позив да се уклоне друштвене неправде да би народ испољио своју животну вредност и снагу. Но не само што је провејавао дух истинске љубави према народу из тих критика, не само страст и спремност на жртве за истину, већи књижевна сигурност на супрот противречним мишљењима о вредности каквог уметничког дела. Бјељински је уочио не само уметничку, већ и друштвену вредност Пушкиновог „Оњегина“, са узбуђеношћу и фанатизмом је покушао да заустави пад Гогоља у његовом трагичном одрицању својих најбољих уметничких дела, а Писарев је утврдио уметничку снагу Тургењевљевог романа „Оцеви и деца“ у време када је ова вредност била врло спорна. Критика коју износимо као пример нијг имала само дневну вредност, већ је далековидо утврђивала праве уметничке вредности као народне тековине. Совјетска критика наслања се са гордошћу на овакве традиције. Она у њима види основе за свој самостални и својствени став према питањима културе, као и за искрене, недвосмислено и нешовинистичко третирање културних проблема уопште. Традиције руске критике не садрже у себи компликације. У њима има много знања и познавања из западноевропских књижевно сти и науке. Но у њима је увек деруинантна снага земље, снага свог народа и она се својим писцима обраћа језиком и духом свога народа. Но није само ова љубав према своме народу карактеристична за руску класичну критику. Ту је и моћ анализе, продорност погледа, богатство опсервације и оно што се зове критичарским инстинктом, или критичар ским њухом, а то је уочавање битних одлика писца, оно што његове дела чини трајним што се проноси кроз све прилике, друштвене прсмене и историске услове. Оцена Бјељинског, Пушкинове поезије или његова сјајна анализа Љермонтовљева „Јунака наших дана“ још стоје кас обрасци совјетској критици за упознавање класичне руске лите-