Наша књижевност

Алимпије Савић између смрти и живбта 43

у Немачку на рад, итд. Њему се учини да наслућује ту огранак неког чудног, новог света, у коме као да све беше тумбе, али колико човечанскије, свет који је настајао, огроман, био снажан, јачи и од живота и од смрти појединаца, упркос свега јада и страдања, као неодољиво бујање пролећа кроз снег н мартовске ветрушине што се наслућиваше кроз прозор. Лагано али незадрживо, почеше да пуцају, као зидови куће подигнуте на ровитом терену, освештала правила којима се он беше дотада руководио у животу. Он назираше као кроз неку светлу, ведру маглу да није баш тако тачно да се шут не може с рогатим да бори, само треба да има срце храбро, да је некад боље гробом него робом, и да се народу може служити и на један непоштеднији, несебичнији начин него што је он то чинио, и мислио да треба да чини, током тридесет и пет година своје беспрекорне државне службе. Ту, у логору, чу први пут, после његовог нестанка, нешто и о Жарку. Во дио је један одред, и успео је, да се пребаци преко Увца. Сигурнс, сада му је лако, рекоше сви. Шуме и планине су им и отац и мајка. Један меки, тихи пламен затрепери у њему, и не беше му више криво — у његовој породици не беше ратника, ни борбених људи — што у његовом сину има те, својеглаве, жарке, плаховите крчевинчевске крви његове жене, јер га је иначе раније увек помало коснуло и чинило љубоморним кад су се некад у тазбини, о ручку на слави, водили разговори о прошлим ратовима, и они њени имали шта да причају, а он готово ништа, сем повлачења преко Албаније.

И кад једне вечери, крајем марта, жандарм викну кроз откључана врата: „Алимпије Савић, спремај ствари“ он ухвати себе: беше му ипак жао што одлази, иако га силна радост испуњаваше. Јер радост која га испуњаваше беше нарочите врсте. То не беше радост — као што би свакако била, да не беше ништа сем јада овде видео, — што се, ето, отараси једне беде, већ радост што ће моћи, што ће имати шта да прича својој жени Милици, да прича о Жарку, о нашима. Да, баш је тако у сбеи рекао, и то можда први пут. У логору, он још не беше срастао био сасвим ..., и, некако, било га је стид: осећао је да није био раван њима, још мање онима што се боре тамо...

Радостан, журио је да што пре стигне кући, на Вождовац. Беше вече, небо облачно. Мрак се мешао са снегом, који је, још дебео г лрљав, лежао по земљи, ма да је март био већ на измаку. Суморан прнобели профил Београда оцртавао се на мутноруменом западу. Ме: ђутим, он није ништа видео, није гледао око себе, сав заокупљен сликама и реченицама које су у њему извирале, куљале као из неког бујног врела. Да ли ће само умети да каже све Милици, и баш онако тачно, 0нако како је он видео и доживео, да ли ће га она моћи разумети2... Она се несрећница сигурно сва пресамитила, изгубила сваку наду на његов повратак. А, ево, сад он... и замишљао је њено изненађење. Почеће своју причу онако како је данима већ смишљао: „Зар ти нисам увек говорио, далеко ће дотерати ово наше дете. .“ Истина, пре би