Наша књижевност

па омања тирани

=-5

сељани тавегт Лу

пари сте

==

ДА Наша књижевност

се могло рећи да то беше нека њена реченица, кад се он оно некада љутио на Жарка. Али, они су тако дуго живели заједно, да се већ није знало више шта је њено а шта његово. Можда би верније било да почне: „Ко би веровао да наш Жарко... “= Само неколико речи, стиснутих чврсто као у песницу, прекидало је то бучно коларићу-панићу реченица што се сплитало и расплитало у његовој глави: „Челопечка 43, десно, Мајстор Павле. Да каже: Мирко је. .-“ То, то не сме да заборави. То беше свето.

Зазвонио је на капији. Не, не тако снажно. Могу још помислити да опет долазе они гадови. Чуо је кључ у вратима, кораке низ басамке. Није био Миличин корак. Па, да, ЈЉубинка, на њу беше сасвим заборавио. Поглед му се заустави на јели. Врх беше сломљен. Толико, је снега нападало ове године. Заболе га та рана. Али, нека, на њену главу, помисли он. Толики људи страдају.

— Ја сам, рече он.

Кораци се убрзаше. Он чу радосно јецајуће:

— Господине, то сте ви...

Љубинка једва откључа капију; сузе су јој текле.

Иако уморан и задихан, он се, готово трчећи, попе уз степенице

У кухњи беше само осветљено. Милице не беше ту.

— Отишла некуда»> упита, разочарано. Друкчије је замишљао тај сусрет. М осврну се према Љубинки, која, оборене главе, само јаче зајеца. !

— Одвели њу, а мене пустили, гадови! викну бесно.

Стара служавка вртела је главом.

— Шта, за бога милога! промукло рече, и истовремено му постаде све јасно. На кухињском орману стајаше нека стара Миличина фотографија. И, једва чујним шапатом, он само понови:

— Шта, за бога милога! и пође у собе.

У собама беше само хладан мрак.

Љубинка је ишла за њим, палила светлост, доносила дрва, ложила пећ, и, кроз јецаје и уздахе, причала. Одлазила је госпођа на ту несрећну Бањицу и кад су примали пакете, и кад нису. Све да јој нешто не промакне. На оној цичи зими остајала по читаве сате. Те ће да вас пусте данас, те сутра, те да вас види на прозору бар. Лагали је они крвници, они мангупи. Рекла им је већ она после, запамтиће они Љубинку. Доста су им две смрти. Све јој се чинило да вас је једном видела, Махали сте руком. Никако није хтела да пусти њу, ЈЉубинку; а она је и млађа и јача. Понесе пакет, донесе, па хај', ти, Љубинка, кући. Мисли госпођа њој је лако. „Откуд је то за вас“, говорила 10] она. Не вреди, И, о светом Сави, кад оно беше најгоре, само сече као нож, мислила она, српски празник, па ће вас пустити, проклети били. И пре: седела цели целцијати дан, горе, на оној пасјој ветруштини. Дошла је сва промрзла. У ноћи, спопаде је грозница, да изгори. Сирће, облоге.