Наша књижевност

Алимпије Савић између смрти и живота 45

Не помаже. Љубинка хоће да заве лекара. Ни да чује. Зар је њој до лечења, каже, кад њен Милан... и она се загрцну ... кад њен Алимпије труне по логорима. Те она четвртог дана, кришом по лекара. Док је у кухињи после прао руке, све врти главом: „Бојим се да није касно“. У! сутрадан, на ноћ, оде нам госпођа... О, да је видео ту пратњу! Силан свет! Ко да је министар умро! Сва ваша господа пензионери, па они млађи; па неки непознат свет. Беше баш петак, ја у оној забуни, мисли само да не заборавим пакет да вам донесем да, сачувај боже, ви тамо не приметите што год, и сав снај свет што тамо чека, кад чуше за нашу госпођу, после подне нагрнуше. Девојке, младићи, жене. И многе несрећнице плачу ли, плачу, као да им је госпођа род рођени. Зна Љубинка, жалосне друге плачу за онима што их они гадови пострељаше, за онима што труну тамо по логорима. Лепо ју је опремила. Све се плашила да не заборави, кб вели, да сте ви ту како би ви то... О, жалосно је било! За колима, само она и... хтела је да каже, госпођа Евица, али се не усуди, јер се име Миланове жене није смело да помиње пред њим... и ниједне мушке главе... Јадна наша госпођа!... Алимпије није слушао Љубинку. Њене речи допирале су до њега кроз заглушан жамор крви која му је тукла силно у слепоочницама, Он је час седао на кревет, час на столицу, час ишао од ствари до ствари. Као да је проверавао да ли су све на броју. Као да се несвеснс надао да ће, тако тражећи, наићи негде на њу, као што деца траже у грању невидљиво насликана човека. Све је, међутим било у реду. Све је било ту. И кревети, и ормани, и диван. МИ његов штап и кишобран. Стајали су као и увек иза креденца. И на креденцу, ниједна од чаша — ружичасте са позлаћеним рубовима — нису недостајале. И кактус крај прозора. Онако стар, саже се и повуче фијоку где су стајала његова документа. Све беше лепо уређено, после оне преметачине кад су га били одвели. Отвори другу фијоку. Његов поглед остаде дуго прикован за те ситнице, што се годинама гомилају тако, без икакве намере, у скривеном кутку какве фијоке. Ситнице, бескорисне и јадне, суморни и дирљиви остаци, резиме читавог живста једне породице, пепео што остаје после угашена пламена живљења, за сваког равнодушне, безначајне, сем за онога који зна шта је све догађаја, бола и среће, везано за њих. Гледао је Алимпије и није могао да се одвоји — никад раније он их не беше гледао —- те две плаве извештале пантљике и тај изгужван букет црвених вештачких ружа, свећу, изгорелу овлаш, са дечијег крштења, перјаницу са шапке Крчевинца, брата Миличиног, погинулог на Кајмакчалану, њен свадбени пожутели вео, увојци дечије косе свезане У два чвора на извезеној марамици са траговима рђе, неколико новчића оксидисаних и изишлих из употребе, свежањ његових дописних карата са Крфа за време прошлог рата, једна рукавица, бела, чији палац беше отцепљен и који се једва држао о једном концу, неки стари декрети, са печатима од изрецкане