Наша књижевност

петље та теарии аитимиил =

датума с

46 % Наша књижевност

хартије некадашњег кнежевства Сербије. Гледао је тај мртви пепео, и не усуди се да га додирне. Лагано затвори фијоку, као да се плашио да не пробуди узалудни дах тог заспалог, прохујалог живота.

Затим, тешко седе на столицу, и не помаче се с места, дуго, дуго. Ватра у пећи поче да пуцкета. Љубинка је сад ћутала, стојећи уза зид, подлакћена, с десном руком у левој. Онда јој он руком даде знак да изиђе, и само рече:

— Спреми.

Не рече шта, али је она разумела.

Кад остаде сам, он с муком скиде шешир и капут, изгужване од парења у логору, и баци их на под крај пећи. И вунен шал одбаци Као да је од себе одбацивао грозне, прљаве, гнусне слојеве једног сулудог живота. Онда поче, као оно с вечера у логорској соби да корача у круг, око стола. Лагано, споро. У слепоочницама му није више несносно тукло. И она снага коју беше за ово три месеца прикупио тамо, враћала се после овог новог ударца. Као да је овога пута био спрем нији да прима обелодањење смрти. Неки сазрео, згрушан мир силазио је у њега. Једно му беше јасно као дан: знао је како ће отсад ла живи у том џумбусу, у том хаосу рата. Једна звезда горела је непоколебиво и упорво изнад дана и ноћи који су наклазили.

Љубинка унесе лавор и топлу воду.

Сутрадан, пре гробља, успут, сврати у Челопечку 43 После подне дођоше многи да га обиђу. Он се извини, и остави Љубинку да их по: служи и да с њима прича. Он оде; имао је да однесе другима толике чторуке. М тако неосетно — он и не примети — његов се живот про: мени. Све мање виђаше своје старо друштво, а све више стицаше нова пријатељства. Сада је знао све оно о чему те плаћене новинарске њушке не говоре. И ко је пао, и колико њих. Колико их је на петом. колико у Ђушиној, колико их је одведено у Немачку, колико стре: љано и кад. Научио је пуно нових речи и имена, као што се уче флора и фауна једног новог континента, речи чудних и тајанствених, чију су тежину и дубоки смисао само просвећени разумевали,. Он, који никада раније није хтео да слуша тај врашки радио што крешти и дречи —_ ни телефон никад није волео; док беше још у служби, то зврјање препушташе обично млађима — поче да виси пред њим. ту беше нешто од правог живота. Брзо се снађе око тих Баволских средњих и кратких таласа, Прво, Лондон, затим убрзо, љут, пређе на партизанску, па за: тим на Москву. Чекао је нестрпљиво да дође вече и једнако се са собом полугласно кладио: да ли ће или неће и вечерас опет да загрме салве. Па, онда, још се више сроди. Кладио се да ли ће бити вечерас дванаест пута по двадесет или двадесет четири пута по двадесет. И свуда му се чинило да говоре о Жарку, иако никад не поменуше ње гово име, Али баш зато, чинило му се да свако име беше његово, Он више није знао да одвоји свог сина од те борбе што је буктала у земљи, и како је она расла и слика његовог сина расла је у његовим