Наша књижевност

Алимпије Савић између смрти и живота 47

очима. Све гадости што о њима бљуваху гнусне новине беху лична увреда за њега. Онај сиви, бљутави, чемерни као жуч, и као камен несварљив, жабокречинасти талог, и задах, и црв окупације, што су нагризали, падали на људе, као да су бежали од њега.

Само би га с времена на време туга опхрвала. МИ онда беше жељан самоће. Љубинка је знала добро живот и људе. Знала је да |е тузи неопходна самоћа као пијаници алкохол. Иначе, постаје срдит, раздражљив, може свашта да учини и од себе и од других. И она би се притајила, кб да је није било у кући. Не би зуцнула ни речи, док је не потражи, или нешто не затражи.

И тако он дочека дан ослобођења: 20 октобар.

Срећни, кажу, немају историје. Има и дана који се не могу описати. Тај дан је неописив. Довољно је само поновити: 20 октобар, и пустити да одзвања, кроз тишину, у вама.

Још су пламтеле борбе у самом Београду, — Вождовац беше слободан још првога дана продора у град — а он се не скраси ниједног јединог часа код куће. Он се није чудио, али се Љубинка чудила, откуд му те снаге, Без престанка је ишао и враћао се, задржавао партизане, заустављао Русе, стискао им руке, тапшао их по рамену, запиткивао. давао обавештења, упадао у делове вароши где се још водиле борбе, стизо отуда сав покривен малтером и прашином, доводио на спавање официре, војнике, комшилуку објашњавао ток борбе и докле су допрли наши, и говорио да би све било готово за два сата, да Руси не штеде Београд. А кад, најзад, у петак, град беше сасвим очишћен од Немаца, он сиђе до Теразија и даље. Газио је по сломљеном стаклу, спотицао се о рушевине, гледао рупе од погодака што су зјапиле на кућама, а у њему је било као да гази преко најдивнијих кристала, да корача најзад обетованом земљом, да види светле очи победе и среће Био је и код Вуковог споменика на митингу. Да нису сви били у заносу, сигурно би се питали ко је тај чудни старац што није престајао да ташше и да виче, ма да је очигледно било да једва нешто чује и види, тако је далеко стајао. Али њему није ни било потребно да ишта види и чује: све је то било у његовој души. На сина као да беше и заборавио. Сви му војници што промицаху беху блиски и драги као да беху сви његова деца: толико су се, за ове три године, његов син и они били слили у једно. Његову гордост оца не такну ниједно хладно сечиво, док је стајао на Славији, оног ветровитог дана, кад први пут кроз Београд продефилова наша војска, а међу њима не угледа свог Жарка. Ветар је снажно надимао велико платно, на брзу руку разапето између два стуба, на коме је нешто писало — није могао да види шта — и њему се чинило да га његове груди, његова љубав надимају, и да он то маше и поздравља јунаке, тек изишле из борбе и спремне да се опет загњуре у битку преко Саве.

Сутрадан, појави се и први број „Политике“. Та дуго невиђена, толико позната слова као ла запараше у прошлост, на коју он не беше