Наша књижевност

спрату, купио кућу за готов новац. У свему одмерен и разложан, он је оставио бившег сорственика да живи и даље на спрату. Све је било као и дотада, само што је сада он био газда, док је некадашњи газда постао кирајџија, а газда Андрија се трудио да се та промена односа што мање осети. Тако је сачекао и смрт старог особењака. Тада је узео за себе и горњи спрат, купивши и сав намештај, који је био тежак и стар, али богаташки и укусан. Тако су се разни станови, од самачке собе па до богатства једне дотрајале породице, нашли у једној руци, али се никад нису потпуно слили уједно.

У ту кућу је газда Андрија довео своју младу, лепу жену. Ту су проживели две и по године. Ни по чему тај брак није одударао ол осталих, ако не по својој тихој сређености и непоремећеном складу. Истина, деце нису имали, али ни то није могло да поремети савршенство овога брака. Све је ишло како Бог заповеда и како свет замишља и очекује. Он је био прибран и цењен међу људима, члан одбора Занатлиске коморе и добротвор Трговачке омладине. Она је водила ону велику кућу у потпуном споразуму са мужем, који је знао све што треба једном домаћинству, одлазила је код оца и код сестара, од којих су се две удале после ње.

У новој кући Аница се одмах у почетку ослободила и пролепшала. Њена лепота је сада долазила до свога правог израза. Попустио је онај грч који је за девојаштва држао стегнутим цело њено богато тело. Развезала се њена снага. Поглед јој је постао блажи, бујна. прна коса добила одсеве модрог сјаја. Ћутљива, скромна а увек једнака, она се кретала мирно и слободно по кући, коју је преобразила са. мим својим присуством колико и својом сталном бригом и пажњом. И кадгод би газда Андрија, по својој навици, почео да, за своје задовољство, рачуна у себи шта значи ова жена као принова и добитак у свему оном што он значи и што има, мисао би му стала, рачун би се побркао. Он би увиђао да заиста доба жена нема цене, То је било по први пут у животу да он нешто не може да срачуна тачно и до краја. Али би над тим својим недовршеним рачуном седео дуго, испуњен срећом и страхом, као човек који ни сам не зна шта све има и кога његово сопствено богатство може увек да пријално из: ненади

Женидба је у њему појачавала уживања која је до сада имао и која потичу од рада, спекулације, друштвеног положаја и стицање, а поред тога задовољавала и оне жеље на чије остварење није никад смео ни да помишља и за које је уопште сумњао да ли су за њега остварљиве. Укратко, он је имао пуно и савршено осећање среће какву људима његовог кова даје један одређен друштвени ред, кад му, сво сно и потпуно предано, свим силама служе. Пред његовим унутарњим погледом продужавала се дотадања перспектива и отварало нешто као неслућени рај савршено успелог грађанског живота, у коме се на неки мудар и тајанствен начин сусреће и мири оно што је жељено са оним што је остварено, и оно што је допуштено са оним што није.