Наша књижевност

Злостављање 9

Јер, тешко је и схватити, а камоли казати шта је значила за газла Андрију ова кршна жена, коју је довео једног дана у своју кућу, једноставно, без икаква труда и ризика, али која је, уствари, била круна свих његових дугогодишњих напора, понижења и одрицања,

Сад је могао о празнику да прошета са белоликом, ћутљивом, добро одевеном, својом женом, да је изведе у позориште, у биоскоп или на неку славу. Сад је он о жени могао да говори пред људима слободно, отворено и са поносом, уместо са стидом и снебивањем. („Идем ја, тако, неки дан, са женом ...“, „кажем жени: Прођи ме се жено, Бога ти...) Они који су га слушали кад изговара ове безазлене и свакдашње фразе нису извесно могли ни да помисле каква се сласт у њима крила и како је та реч „жена била у његовом говору добродошла поштапалица која му је дотле толико недостајала.

Сад је могао сам себи да каже још много више него што људима сме и може да каже. Могао је у тами да положи обе руке на чврсто, топло тело заспале жене, да их положи ма где, тамо где случајно падну, и да каже сам себи: „Све је ово моје, од косе па до ножних прста, моје и ничије више!“ Од тог осећаја среће шире се димензије сопствене личности до у бескрај. Слатко је бити будан због тога осећаја и слатке заспати уљуљкан њим.

Јер, треба знати шта је за овог човека у току дугих година рада и само њему познатих мука и одрицања значила жена или боље рећи мисао о жени. Газда Андрија је био, као што смо већ рекли, узор од савесна радника, вредан и послушан док је био млађи, строг и, како и сам волео да каже, праведан као господар. Све је на њему било савршено, осим његовог спољњег изгледа. Ни у колевци није био леп, а доцнији живот га је дотеривао на чудан калуп. Управо, он је био савршен тип ружног човека. На танким и кратким ногама, снажан труп и дугачке руке, а на исто тако танком и невидљивом врату велика глава, затурена и утонула међу рамена. Познат вам је тај примерак човека за кога се не може казати да је грбав, али код кога има нека грешка у односу између главе, кичме и трупа, тако да изгледом и држањем оставља утисак грбавог човека. Са годинама се угојио и попунио, али су му ноге и лице остали и надаље мршави. У том лицу газда Андрија је имао јаке и подсечене бркове, који су само делимично крили велика уста са кварним зубима у доњој вилици, а са сувише белим и правилним, али вештачким у горњој. Имао је жуте, мутне очи са пословним осме|ком у наборима са страна, очи које су, чим би се мало заборавио, постајале уморне и бескрајно тужне. Оголело теме је било само донекле покривено чуперцима позајмљеним са обе стране. Стопала и руке су били несразмерно велики, искривљени и квргави од година рада и стајања за тезгом. Али све је то било ублажено начином који је газда Андрија имао у свом општењу са људима, у пословима као и при сва. ком најобичнијем сусрету. Он је заиста био човек „који има начина“, тј. који показује према свакоме једну нарочиту врсту понизности која