Наша књижевност

10 Наша књижевност

пријатно ласка сабеседнику, а њега самог нимало не унизује. Он је сиромасима и људима у невољи умео да да савета, а богатим и утицајним да каже оно што их у том тренутку највише занима. Већ годинама он је држао у својим рукама све лиферације за војску, железнице и многе државне установе; остајао је редовно победник на лицитацијама, а нико од конкурената није могао ништа да му приговори.

То је био начин газда Андрије Зерековића; и тај начин прикривао је све његове заиста велике телесне недостатке. Због тог његовог начина утисак о његовој ружноћи није код већине људи успевао ни да продре до њихове свести. По својој природи он је био умешан, уљудан, услужан, и својим радом само је убирао плодове тих својих природних дарова.

Један од драгоцених плодова била је ова жена коју му је судбина дала као остварење његове последње и најскровитије жеље.

Само, у оваквом потпуном остварењу једне жеље крију се велик: опасности, а највећа је у оној новој жељи која се на место остварене јавља. Ко зна каква је та и куд нас може одвести» И ко зна од чега нас је бранило постојање оне прве, док је била у нама и мучила нас, жива и неостварена2

У том новом животу, који је значио остварење свих његових жеља и врхунац савршенства, газда Андрија је по први пут од како зна за себе почео да се бави сам собом, да се мери, оцењује, испитује и упоређује. Удобности богатства, брака и кућевног живота дају човеку времена и могућности за то. Ту има дугих и пријатних часова, вечери, поднева, јутара, кад се цео човек шири и отвара како никад није помишљао да се може и сме. Нису то више оне неме мисли и безгласне жеље у глувој тишини самачке собе и вечитом присуству своје увек исте и добога досадне и познате личности. Не, то је сада топлина.и ширина; присуство једног живог бића које ћути или повлађује, а пред којим се не мора уздржавати ни снебивати. По први пут у животу он може да говори слободно, без рачуна и обзира, да гласно машта, да простире и разгледа све оно што ископа из себе. И то је слатко и заносно као да говори целом човечанству, а сигурно и поверљиво као да га казује немој, црној земљи. Тек са оваквим слушаоцем види човек сам себе, шта је и ко је, какав је и колики је, шта све зна и уме, можг и сме.

Најпре су то били кратки разговори поводом свакодневних догађаја у кући и вароши.

Случајно, у разговору, Аница каже како је данас била у варошн и хтела да купи неку ствар, али је приметила да није понела довољно новаца.

— Е, моја луда главо, кори је благо и насмејано газда Андрија. -— У таквом случају уђе се у радњу, купе се ствари, па се каже: „Ја сам госпођа Зерековић, Андрије Зерековића, молим да ми се ово пошаље кући“ — да, да, „пошаље кући!“ — и само се дода: „Мој муж ће платити.“