Наша књижевност

слана

срару БРАИИЕ

мати зен

по нирњи чета таи рдииивичк

и

ме

52 Наша књижевност

Увече она пође заобилазним путем, Требало би мало башту Дотерати. Ово ругло не може се више трпети. Одговор је био: ако 10] се не свиђа, нека иде. На крају, је ипак попустио. Нека сама копа, па нека засеје мало траве. И она се охрабри. Онако, као ишла она улицом, па срела малог Јанковића, па он се жали како треба сквер да уреде, а не умеју. Па да, сад се свако петља у све. Шта не зову људе који знају. Стручњаке. Они мисле. само тако узмеш мотику и копај. „Па мали Јанковић баш и каже, кад бисте ви хтели . — „Ја Јаг Јеси ли 14 луда» Зашто ја» За кога ја да улепшавам. Нека ме оставе на миру! Чујеш ли, ако ми још који пут поменеш, најурићу те. Мени нико не треба, чујеш ли ме» За кога» За чију љубав ја да радим, реци ми2“ И он јој се унесе у лице, сав бесан.

Она само подиже своје стрпљиве очи на њега, и мирним гласом рече:

__ За љубав вашег Жарка...

Бујица речи и грдње која беше покуљала на његова уста, застаде му у грлу. Као да нешто лупи изненада. Он баци на њу запањен по глед, и оде у своју собу.

Сутрадан, врло рано, крену у варош. Преко обичаја. М као да се плашио да Љубинка не помисли да га је убедила, он, као узгред, рече да иде до пијаце. Можда ће нешто наћи да купи. „Шта му је наједанпутг помисли она. Већ толико времена о кући није водио рачуна Није отишао право до сквера. Упутио се заиста у варош. Отишао је чак до Ауто-команде. Носио је мрежу: иде до на Каленића гумно. Затим се поче да враћа, споро, љутито. Стигао је готово до куће, па онде скрену у правцу сквера. Код једне се каванице заустави. Био је уморан. Одатле се видело како се дечаци и омладинци скупљају. Он замоли да му изнесу столицу: мало да седне напољу, време је лепо.

"Деце је све више придолазило, чула се песма. Мисле они, лако оце

Почеће, па ће оставити. Зна он те слабиће. Плехане фуруне. Неколико њих прође крај њега. Поздравише га. Један дечко, не би му се дало више од дванаест, у кратким панталонама, отворена израза на лицу, приђе сасвим близу њега.

— Љубим руку, пардон, здраво друже Савићу. Хоћете ли са намаг "Павле каже да ћете доћи.

Он се намргоди, овлаш додину руком шешир, и не рече ништа.

Дечко отрча за друговима.

„Права напаст! Не дају човеку мира! Кб да сам им друг. Ја сам господин! Шта они мисле“.

Да пође кући. Доста је, ако је за вајду. Бар да га поштују. „Он мени: „друже“! Балавац један!“

Плати. Проћи ће баш да види. Бар ће имати шта да прича, и да се смеје. Не узму озбиљне људе, баштоване, стручњаке. Тако, лепс, бога ми, дечурлија да улепшава град. И крену. Примети да неко истрча