Наша књижевност

Алимпије Савић између смрти и живота 53

из групе, и да изгледа низ улицу. Рекао би, онај шерет Јанковић. „Хвалио се ваљда да ме има у рукама. Младић хоће, како то они кажу, да превазиђе норму“.

Кад се приближио, галама се стиша, и њему паде на ум да је можда глупо што је дошао. Кад није хтео да дође да ради с њима, није морао баш да пролази крај њих. Шта ће му тог Као да им тера инат, Зашто да им не тера инат» И судбина тера инат њему. Није хтео да гледа на њихову страну. Желео је да изгледа као да случајно пролази. Они запеваше. Корак му се поколеба, он скрену ка скверу, и седе на клупу. Шта ту, може он ту седети. Свако може ту седети, није то њихово.

Дечаци се распоредише. Земља је била изгажена и тврда. Ашови и будаци, и у вештијим рукама, тешко би је запарали. Седео је оборене главе. Његов поглед паде на једну дечачку ципелу која се, одмах крај њега, мучила да притисне ашов који никако да се забоде. (Он се загледа у ту мршаву детињу ногу са крупним коленом, као у оних који тек ђикљају. На сунцу, које је падало на њ, пресијавале се светле маље. Бледи, дуги прсти неспретно су се петљали око држаље, глава, мрка, са плавим очима, беше нагнута. Лако намргођено чело, тај усрдан поглед, пажљив, помало као увређен што му можда посао не полази за руком, гледао је он већ једном давно, давно. И он се онда смешио тој невештини, прилазио Жарку, показивао како се рукује ашовом, како треба притиснути, кад је он, као гимназиста, о распусту, враћајући се из Неготина, хтео да ради у башти, заједно с ђацима из Букова. Он се диже с клупе, пређе преко расклиматане гвоздене пречаге, што је одвајала тротоар од сквера, и рече:

= Дај ми. Овако...

Узе ашов наслони ногу, и запара земљу. Копао је равномерно, лагано. Осећао је да му се лице влажи. М очи су му се влажиле. Копао је, копао. Кад најзад стиже до ограде на другој страни, он се тешко усправи, као да се будио. Трже га повик:

— Живео друг Савић!

Сва деца беху око њега, и пљескаху.

Једва пронађе марамицу и обриса лице, затим оде до клуле и седе. А сви кренуше за њим, и окупише се око њега. Да се одморе. Он им је објашњавао, а кад су затим наставили с радом, он је ишао од једног до другог, и показивао, поправљао, причао. Његово срце вапило је за запослењем, и оно га је нашло. Његови дани тражили су да буду употребљени, и живац живота био је дотакнут.

Око подне завршише с послом. За прекосутра заказаше састанак: риљање. Да се набаве грабуље, Он крену. Омладинци запеваше, Беше већ поодмакло, кад се наједном осврну и викну:

— Павле, Павле!

Кад се младић приближи, он му, као у поверењу, шапатом рече:

— Молим те, кад прођеш поред моје куће... јави ЈЉубинки да данас нећу доћи на ручак. Идем код Евице...