Наша књижевност

56 Наша књижевност

наест композиција разноврсних по стилу, форми и облику (соло песме, хор, инструменталне илустрације за говорни хор, камерну музику, ораториум, симфониску и сценску музику и др.). У свима овим врстама он грчевито тражи решења за звучно остварење својих интелектуалних претстава, Нарочито у прво време пада у тешке моралне кризе због тога што не успева да господари својом композиционом техником, која га редовно одводи на странпутицу далеку од његових ин“ тимних хтења и уметничких принципа: марксистичке естетике. Његова се стваралачка воља цепа у два супротна правца и он запада у безизлазно стање интелектуалног композитора чији су природни извори затрпани дебелим наслагама „обеспредмећених“ шема и мустара „атоналне“ и „атематске“ музике. Ако се његов уметнички развој посматра у целини, видеће се да се у њему одржавају две јасно одељене фазе, које својом оштром супротношћу речито говоре о унутрашњим борбама и кризама, узлетима и падовима, што је на крају довело до крупне идеолошке еволуције.

У првој фази сав је у лутањима и грозничавим тражењима сопственог израза. По формалним и стилским особинама он је овде индивидуалиста који примењује формалистичке принципе Шенберговог модернизма (заснованог на најдоследније спроведеном тоналном систему који даје темперирана лествица од 12 полустепена). Вучковић у томе иде и даље; заноси се новаторством творца четворостепене и атематске музике Алојза Хабе (који је своје револуционарство у музици повезао са теозофијом у приватном животу).

Од свега што је Вучковић написао, једва да је половина изведена, још мање је штампано, а неколико радова је остало недовршено. У радове првог периода спадају „Прва симфонија“, „Гудачки квартет“ и две песме за сопран са камерним дувачким ансамблом (да споменемо само оно што је извођено или је штампано).

Са „Првом симфонијом“ Вучковић је завршио студије на конзер“ ваториуму у Прагу и са њом почиње да улази у оне стилске групације које су у средњоевропској музици владале пре петнаест година. То су били правци који су се заснивали на чисто формалистичким принципима и којима је на челу стајао Арнолд Шенберг. Овај чист арти зам, коме је главни циљ искоришћавање технике до крајњих могућности, без обзира да ли ће се на тај начин нарушити тонална равнотежа (логичка основа музике), проистиче непосредно из оног закључног периода романтизма када је Рихард Вагнер кроз своју хроматику довео читав хармонски систем у кризу. У „Првој симфонији“, која у почетној теми са виолончелима, контрабасовима и дрвеним дувачким инструментима потсећа на уводну музику за „Тристана и Изолду“ од Вагнера, и у чијем се формалном склопу, а нарочито у оркестрацији осећа мајсторска рука учитеља Јозефа Сука, Вучковић се не претставља као најрадикалнији модерниста који слепо и безобзирно јури за сумњивим експериментаторима и спекулативним „прогресистима“. Он