Наша књижевност

Војислав Вучковић 57

то није ни у осталим композицијама из овог периода (квартету и песмама). Најзад, он то никада није ни могао бити, јер његова радозналост, која се иначе граничила са страшћу, била је под критичком контролом разума.

После повратка са студија (1933), Вучковић пуним замахом улази у наш јавни живот, компонује, диригује оркестрима и говорним хоровима, организује приредбе Коларчевог народног универзитета, држи предавања, пише есеје, критике, полемике и у целокупном овом разгранатом послу показује неуморну енергију. Практичан живот и непосредно учешће у њему постају за Вучковића жива стварност, од које је био тако далеко за време својих студија. У новом стању, у коме његов идеализам наилази често пута на оштре сукобе и непремостиве препреке, он доживљује кризу и у њему постепено настаје преокрет. Ту долази до сазнања да његов целокупан дотадањи рад није ништа друго него кабинетски ларпурлартизам који не налази никаквог одјека у нашој друштвеној средини.

Са новом оријентацијом Вучковић почиње да испитује и открива принципе реалистичког поступка у уметничком стварању. Сва његова активност испољава се у два правца: у теорији и пракси. Своја теориска схватања износи у студијама „Материјалистичка филозофија уметности“, „Музика у светлости теорије одраза“, „Музички портрети“ и у предавањима из музичке естетике, која је држао на београдској Музичкој академији. Иако се теориски свесрдно залаже за реализам, њему на почетку овог другог периода не успева да се ослободи ранијег начина стварања. У њему се формализам само прерушио, да би и даље вршио утицај на његово стварање. Још је овде Вучковићева тематика у претежној мери апстрактна, хармонско експериментисање нема увек своје логичко оправдање, а у форми и изразу осећа се интелектуални напор и каприциозна воља. Могло би се рећи да главна одлика његовог другог (уствари последњег) периода рада лежи у томе, што се у његовим композицијама стичу ова два супротна стилска елемента који не успевају да се слију и стопе у јединствену целину.

За његову нову ориентацију нарочито су карактеристичне две композиције: обрада македонске народне цесме „Марика“ за мешовити хор и симфониски став „Завештање Модеста Мусорског“.

Карактеристично је како Вучковић улази у проблем реалистичког поступка у теорији, а како у својим композицијама. У свом огледу „Музички реализам Стевана Мокрањца“ он износи ове одлике Мокрањч>вог реализма:

»1) избор типичнога у музичко-поетском изразу народне уметности; 2) јединство идејног и емоционалног у уметничкој обради;

3) облик руковети (је) синтеза садржајне фолклорне основе и њене уметничке сублимације“.