Наша књижевност
О неким проблемима српског књижевног језика ~ 99
иде сама од себе. Ето, ту наши лингвинисти, стручни познаваоци језика, имају прилику да изврше задатак од огромне важности за нашу земљу и за нашу културу. Разуме се, -терминологију не треба да праве сами лингвисти, него удружени са стручњацима из оних области за које се прави терминологија. Тако ће нова терминологија бити и тачна у погледу значења и правилна у погледу језика. Из језика ће бити избачени неправилни и наказни термини и биће замењени добрим домаћим изразима, уколико не буду задржани термини страног порекла. У вези с овим треба да кажемо неколико речи о значају теоретског познавања језика и о улози коју у питањима даљег изграђивања књижевног језика треба да играју стручни познаваоци језичких питања, о улози коју у овој ствари треба да игра наука о језику. Ми, наравно, имамо у виду ону науку о језику која даје правилно, научно објашњење основних језичких проблема. Код нас је било доста људи који су се бавили језиком и који су га на свој начин добро познавали. Али њихов основни недостатак састојао се у томе што у научним питањима, па према томе и у питањима своје струке, нису имали јасан став. Овим не мислимо да поричемо научну вредност многих значајних дела наше лингвистике. Али хоћемо да нагласимо извесну хаотичност, нејасност, колебљивост која је владала у питањима књижев“ ног језика код нас. Исто тако хоћемо да нагласимо да се питањима књижевног језика и језика уопште раније бавио узак круг људи, и уколико су они правилно постављали језичка питања, то је остајало без утицаја на развитак књижевног језика. Данас наша наука о језику мора поклонити већу пажњу језичким питањима уопште, а напосе питањима књижевног језика. Ако језички стручњаци даду озбиљну теоретску основу својим радовима о језику, ако покажу истинско разумевање историје и књижевности, ако се ослободе формализма и празног граматизирања, онда ће њихова помоћ при даљем изграђивању књижевног језика бити од огромне важности. Онда ће они с више ауторитета утицати на даљи ток књижевног језика, а писци ће радије ослушкивати њихов глас.
Због поменутих недостатака наше науке у језику наши књижевници нису водили рачуна о томе шта о питањима језика мисле лингвисти. Они су их сматрали педантима који нису способни да пониру у дубине језичког стваралаштва. Многи књижевници сматрали су да су једино они компетентни да суде о језичким питањима, да једино они знају језик. О лингвистима су мислили да познају једино разне језичке категорије. Сами књижевници не само што су често имали слаб језик, него су понекад у том погледу били праве незналице. У свом писању они су се углавном ослањали и позивали на своје језичко „осећање“. Језичко осећање — то је лепа ствар, али језик треба знати. Као што је за лингвисте важно да имају јасан теоретски став у својој науци, тако и књижевници морају имати јасан теоретски став