Наша књижевност
168 Е Наша књижевност
маса на кугли земаљској. Његова метеорски изненадна и сјајна појава, изузетна је и у томе погледу, што су људи, одмах на почетку, осетили њен судбински значај. Један књижевни критичар и историк на западу писао је већ 1904, после тек објављених легенди, славних поема у прози и неколиких приповедака, а пре „Матере“ и каснијих романа и списа са све дубљим и ширим социјалним захватом и јасније изра. женом идеологијом: — Горкога дело је логички крај књижевног и друштвеног покрета у Русији током деветнаестога века, оно је природни, еволутивни завршетак Гогољевих „Мртвих душа“, „Ловчевих записа“ од Тургењева, „Успомена из мртвога дома“ од Достојевскога, „Народних прича“ од Лава Толстоја.... Најмање спорна заслуга Горкога је у томе, вели се даље на томе месту, што је увео у књижевност карактеристичне типове најбројније класе у Русији, типове најширих народних маса; његова је слава што нам је пружио живу слику нове снаге с којом Русија — с разлогом или без разлога — већ поодавно рачуна, у коју полаже све своје наде, сву своју будућност.... —
Међутим, величина Горкога дела није у томе што је увео нове типове у литературу, хулигане и босјаке, већ у томе, како је он њих увео. Његова новина није спољашне нарави, новина ради новине, силом тражена оригиналност; он се не поводи за жељом да доброг грађанина-читаоца запрепасти и саблазни, њега, уопште, није гонио свраб за сензацијама, за гротеском. Њега је природа саздала да људима казује истину, а пошто је био песник, то је достављао ближњима своју узбу: дљиву истину о човеку, о природи и о животу човечјем у природи и у друштву. Упознавши прво тешку борбу са сиротињом и бедом, људе осуђене на невољу, јер морају да раде што им не одговара или што их не може да ослободи тегобне неизвесности, глади и прљавштине, људе и жене осуђене да живе без љубави, без нежности, без породичне топлине, да се продају, и да се одбијају од друштва и тону у алкохол, у пороке и у нестварне снове, у пасивност или у узалудне неке активности, а упознавши те људе и жене, крај моћне матушке Волге, на путевима кроз бескрајну руску степу, у тој дивној природи још непродубљених снага и богатстава, Горки је саопштио људима то све, све то што је видео, чуо, осетио и закључио. М ново, велико и епохално у томе његовом песничком саопштењу, та нова реч у царству људскога духа, било је његово поуздање, његова ведра вера у човека, која не искључује појединачну трагедију, али и у таквој трагичној коби наговештава препород, уздизање, уздизање поривом, радошћу делања и рада у заједници, ослобођењем од лажи, ослобођењем из тврде жабје коре саможивости и мрског, нечовечног, међусобног подозрења и ниподаштавања.
Тек сада, са висине оволиког временског растојања, можемо да оценимо: шта је значио тај глас звучног Пановог рога у заптивеној атмосфери почетних 90-тих година. То је доба у коме такозвани либерални капитализам дозрева, гнили у последњој својој империјали-
~