Наша књижевност

Песнички лик Максима Горког 169

стичкој фази; још се цела грађанска друштвена зграда чини нетакнута, мало је њих који чују унутрашње ткање разорног друштвеног процеса, а међу њима уметници и песници осећају подмукло „југо“, поболевају се од невралгије времена, која узима разне изгледе и називе: |аг рошг Гагђ, Вајлд — Данунцијевски дендизам и хедонизам, неутешни, очајни, огорчени песимизам прве генерације изрођених натуралиста, вериста, срџба дезоријентисане пастве на сопствене обескрепљене, обесчаранг, тек срушене кумире. То је време када Достојевскога апостоли, попу: Мерешковског, проповедају идеал скрушена човека и очекују испуњење треће мистерије, царство трећега лица, светога духа, а, видљиво, цезаро-папизам трећега Рима; када Лав Толстој проповеда непротивљење злу злим, идеал трпљења и савлађивања животне, земаљске мизерије ауто-инспекцијом и застрањивањем у далеке контемплације; када се Баљмонт и Брјусов закукуљују симболичким веловима и опијају естетизанским кађењем из брушених посуда; кад у Чеховљевим „Мужицима“ болесни Никола стиже из Москве, са женом и са малом Сашом, у своје село, у породицу, и наилази на беду и на страшну нечистоћу. Изба је црна од чађи и од мува. Сви су на жетви, само једна девојчица од осам година седи на огромној пећи која заузима половину простора. Једна се мршава мачка таре о пећку.

— Миц! Мицо! — зове је мала Саша.

— Глува је! — опомиње девојчица на пећи. — Зашто је глува2

— Тукли је.

И тако, глуво, скучено, мрачно.

А, чујте Максима Горкога када описује рад у фурунџиници, у којој је провео тешке дане младости и погоршао своју грудобољу:

— Пекарница је била у сутерену, чији се прозори отварали на улични тротоар. Било је мало светлости, мало ваздуха, а много влаге и брашнаве прашине. Огромна пећ заузимала је трећину кухиње. Нездрави ваздух ударао је на квасац. Таваница задимљена, сива дневна светлост мешала се са ватром из пећи; то је замарало очи — .... Али, и у таквој околини он се спријатељио са Коноваловим, који је пекар по занату, а немирна, друмска луталица као и он сам: — ...Требало је гледати како он барата тестом од седам пуди у наћвама! У почетку, гледајући како нагло гура непечене хлебове у усијану пећ, што сам ја све једва стигао да сложим на његову лопату, бојао сам се да ће их натрпати једно преко другога. Али морао сам да му се дивим кад би извадио три фуруне, око сто и двадесет хлебова, а да ниједан не би опао, сви су били лепи, као позлаћени. — Конавалов је волео свој посао, одушевљавао се њиме, жалостио се кад би пећ рђаво пекла или се тесто не би дизало. Био је срећан кад би вадио хлебове, а они сви обли, правилни, са тананом, чврстом и златном корицом. Дохватио би са лопате најлепши, па би га бацао са длана на длан, кличући: — Зар то није дивно!