Наша књижевност

178 Наша књижевност

између разних слобода. Сећаш ли се оних чудних речи, не знам да ли Циганина, или неког другог старца код Максима Горког: „Ниси хлеб, ниси штап, никоме ниси потребан, идеш куд хоћеш, слободан си“...

А тамо на састанку, Васко је врло топло читао свој мали састав · о Горком. Завршио је овако: — Оно што мене највише задивљава код Горкога уметника, то је пластика његових лица и сцена. Јака пластика је општа црта крупних руских писаца: свако лице има и лубању, у сваком прслуку се надимају груди. Руси имају чудесан смисао за позориште — жедни су да једнако гледају живот — рођени су глумци, умеју избацити напоље из себе оно што осећају и мисле, и "избацују јасно, читко, видљиво, опипљиво, пластично. Али код Горкога, пластика је још и посебна. Све што Горки пише, то је директно искуство, живо сећање. Горки се сећа, тако да кажем, не памећу, него целом утробом. У његовим причама и романима — то је са једног гледишта и недостатак — нема конструкције. Он живот познаје | „лично“, узме га за руку и стави га пред нас. Његове фигуре нису увек објашњене, али су просто топле. Његова лепотица Циганка дражи мушкарца да се једва отрпети може. Његов Илија Артамонов тако је опипљиво бруталан, и одвратно нагао, да сам ја, док сам га читао, просто одмицао столицу од њега. Шаке тога Артамонова, као животиње, тумарају и раде бесвесно. Сцене у књигама Горкога нису идиличне — сем кад говори о мору и степи — људи су код њега махом сирови и првобитни, убилачки нож и крађа чести су, али нема ничега демонског притом, као, рецимо, код Достојевског. Горки не верује у зло. Он воли своје слободаре свих врста, и најгорих врста, и верује да нису зли. Горки је само кроз љубав сневао о револуцији и помагао је. Његовг пластика, то су документи приложени уз револуционарну декларацију и револуционарни акциони план... Све ово, ево, нагло прекидам, нисам казао ствари ни добро, ни лепо, јер 1017 не знам писати. Имам само још толико да додам: док читам Горког, осећам да живот расте у мени, живот и храброст.

Још док је Васко читао, чули су у кући, у ходнику, жив разговор. У суседству Пантелићевих ухапсили су Немци петорицу пријатеља домаћинових, и домаћина, зато што су се ту скупљали да слушају радио Лондон, и, кажу, још и неке тајне емисије. Пантелићка премрла. Гестапо је отишао не свративши на дебату, срећом, Али дебатни чајеви су престали.

Настао је други период живота, Брижљиво скривана „пластика“ живота почела је да се испољава. Васко се очигледно врло мењао. Пеко је неколико недеља био невидљив. Затим су га ухапсили: нашли су му у стану свеже отиске додуше индиферентних текстова, али су га тукли да прокаже штампарију. Па су га најзад пустили; очигледно је било да су га мотрили и уходили. Васко је почео да воли замрачење; доста касно, у последњи минут полициског времена враћао се кући, И често није могао да вечера. Даринка Пантелић сваки час упла-