Наша књижевност

Ура, Максим Горки! 179

кана. Млађа сестра Васкова, „као да је полудела и она“, како је говорио Гораковић. Све се реметило; нешто тутњило; бриге су расле. Пеко је био сељачко дете из Босанске крајине. Школовао се околишно, и био пуне три године старији од Васка. У Пеку су биле необичне резервне снаге трпљења, никада се није жалио. Можда Васку,

можда ни њему. — Кад се човек јада и уздише и плаче, разлива до-' бру снагу — говорио је Пеко. — Што бих се жалио» Имам ја великих нада, и знам да ће се испунити. — Тежак живот се ипак одавао: умео

је Пеко да се огорчи, да плане, да заоштри реч. Али је био и повратљив, и кад се поврати, необично мио. Средње висине, мало погурен, широког сељачког хода, имао је лепо кројену главу и особито лепо Ду је носио. Обичај му је био да право и нетремице гледа човеку у очи, као да се нуди да га прозре и прочита. То му је давало неки достојанствен израз у лику. „У гаврана глава лабудова“ — говорио му је Васко са народном песмом, и то је очигледно годило Пеку, Иначе је ходао врло сиромашки одевен. Васко, што је могао да мати зна, а отац не зна, одвајао је и поклањао другу. Кад је меланхоличан, Пеко је необично лепо причао о свом крају и детињству. Неки су другови тврдили да би могао писати налик на Ћопића. Пеко би на то поцрвенео и одбијао нервозно. — Ћопић је, како се у мом крајишком селу каже, крајишка детелина од пет крила... Само да му тамо, где је, ништа не буде Отац Васков никако није волео Пека, ни пре апса. Љутио се на синовље дружење с Пеком, и пре рата. Пред Пеком је невешто савлађивао своје нерасположење према њему, и кад би га срео на улици; а ако би га срео на степеницама у својој кући, редовно би казао: Васко није код куће. — Презире ме твој отац — рече Пеко мирно. Васко је ћутао; само му је јабучица немирно играла, као увек кад је узбуђен или срдит. Постепено Пеко је сасвим изостао из куће Гораковића. Виђали су се Васко и он на улици, стојали на ћошку у некој споредној улици, чинили тачно оно што не треба, али Гораковићу је мило било што му „онај бунтовник“ не прелази више праг. Чувши једнога дана да се у Васковој соби гласно говори, Гораковић упада на јуриш, готов, видело се, да с врата нешто каже, па онда очигледно рече нешто друго. — Мислио сам да је др отели отац и се о ав ско, играш с ватром. Опомињем те опет да је крајње време да нађеш друго друштво, и да престанеш учити капамет оног руског красника што је писао саме Цигане и лопове, и да престанеш бин загонетан, и налик не на себе него на будибогснама кога. Не играј театар, Васко! И нарочито, не играјтеатар са олоши друштва. Пази, Васко, да се што пре предомислиш, да не доцниш, јер ти може доцкан бити... А ко Пету малочас с тобом разговарао Јабучица Васкова дрхти. — Нико. Како нико, кад сам лепо чуо да се гласно говори... Или можда разговараш са духом господина Владимира Уљанова Лењина» —_ Све је много простије: читао сам гласно, вежбам изговор у руском језику.