Наша књижевност

– с> Мо

оцу у очи ћуташе. Отац обори очи, али срџба опет навали. — Говори: — Говорићу. Све што си казао, ја, данас, или више не знам, или још не знам. Оно што знам то је да је рат сваки дан све страшнији, да људи иду сваки дан све више на кланицу, да скапавају од мучења, и да они којима је још лако и добро,-морају изаћи из лаког и доброг, ако су људи. Све остало, ко је заправо онај чији сам син, каква је ова кућа и каква ће још бити, и шта чека и мене и тебе можда још вечерас — не знам. И знам још једно. — А шта је то једно, отпадниче г То, да ћеш нас све у несрећу свалити. — Знам то да овако не могу живети, и да ћу... Гораковић извуче шаке из џепова и замлата њима по ваздуху — да ћеш отићи у шуму, или пре шуме још у тамницу. Иди: — Ја сам на добром путу, знај, и ваљаћу овој кући коју друкчије волим него ти, не као палату, него као... — Васкова јабучица поче да се урива у гркљан: сузе. — Још једна реч, Васко. Не губи живот и младост. Не надај се да ће овамо доћи црвени. Нећеш имати задовољство да гледаш како твоје родитеље претварају у просјаке. — Не вређај себе и друге. Радићеш, као што и сад радиш, имаћеш плату, као што је и сад имаш. А од оног осталог ја морам бежати. — Бежи, и што пре, јер ћу те ја сам одвести или у лудницу или у апс. — Васко се насмеши. —- Неће бити сасвим ново. У лудници додуше нисам био, а у апсу и на испитивању провео сам већ пола дана. Пустили су ме. Вероватно што си ми ти отац. Нисам заслужио да будем пуштен, него да останем. — Гораковић снажно пљесну рукама, ухвати се за главу и изађе из собе. Гораковићка је у ходнику плакала. Прекосутра, напустили су кућу и Васко, и млађа сестра Нина. Вест се одмах проширила међу знанцима, и међу онима чија су деца то већ раније учинила.

„Паг — Па ништа, то је све.“ Београд није никада чупао себи косе, па није те радио ни сада, ни у оваквим случајевима. „Одоше и млади Гораковић и млађа његова сестра. — Одоше.“

Гораковић се родио да не буде богаташ, а постао загрижен, заклет, и уображен бранилац и обожавалац јеедног богатства у које ни жена ни он нису капљицу труда уложили. Жена наследила, он срастао са имањем одлучније него са ичим што је било и постало садржина његовог живота, Радисав Гораковић, после женидбе, убрзо је постао сличан многима: надмен, себичан, ускогруд. Зарио је целу породицу у скроз једностран, лажан живот. Њему, бившем социалисти, сада је нарочито годила велика разлика између њега и других. Тај јаз га је усрећавао. Почео је радо да употребљава реч „фукара“, а доста уобичајена реч „слобода“ нестала је сасвим из његовог речника. Он је постигао једну од слобода, и избегавао је да је суочава са друкчијим слободама. Богатство је Гораковића потпуно замађијало. Он је успео да потпуно заборави прошлост, и зато је и његов карактер потпуно изгубио подлогу. Убудуће, Гораковић је био више направљен него жив човек. А некада, у прошлости, остао је био диван дечко без матере са болешљивим оцем столаром. Још два брата