Наша књижевност

Ура, Максим Горки! 187

вићкина, и затим одлазак вереника Јелениног на руски фронт, где је убрзо и погинуо. Па је овда Васко, с њим и Пеко, премештен у други затвор, нову категорију, и дозвољено је било ожалошћеном Гораксвићу, наравно по великом изузетку, да се у присуству страже види са сином. Сусрет је био миран, без сваке патетике, Између оца и сина стојала је велика раздаљина, пустиња, и на два краја њена два човека. Гораковић, мргодан, јако оседео и смршао. Васко, у некој радличкој блузи и у старим ципелама, што је значило да му пакети нису никако давати, или само делимично. На помисао да је кроз све дуге месеце Васко гладовас, Гораковић се стресе, склопи, па онда скљешти руке и чисто се поведе. Васко виде да је отац сломљен, и проговори: — На жалост, не могу те ничим тешити, јер не знам већ давно шта је код вас, како сте. — Мајка је умрла, Јелена је удовица, мајор је погинуо, кућа се разорила. Као некада ја и мој отац, ја и Јелена смо сада две сироте... А ти, како си, Васког — Једнога сам жељан: шу ме и слободе. — Војник их растави, и испраћајући Гораковића рече му неколико љубазних речи.

И онда опет два месеца ћутања. То је било оно страшно време кад су апсане и разни логори били препуни, а стрељало се безмало механички. Читави низови заиста ретко јуначких и племенитих младића наших угинуше тада смрћу недостојном. Из мрачних апсана извсђени рано ујутру, гурани у мрачне камионе, пушкарани, и бацани у дубоке мрачне јаме. Ако их је ко испратио док су, везани, пролазили кроз ходник, били су то они који су такође имали да умру.

БУ

Тек се после ослобођења сазнало за крај. Од оних који су преживели Бањицу, и којима је Васков ход на губилиште причао Пеко пре но што ће, две недеље касније, и сам бити стрељан, он не у ЈаЈинцима, као Васко, него на Бањици. Везан са још четворицом пролазио је Васко крај Пека, и нико није сметао њему да каже неколико

речи, ни Пеку да их саслуша. — „Држи се, Пеко! Умирање је сада цена животу.“ „Так ето, сокол!“ — И прођоше, Мала електрична лампа им је показивала пут, лица су им остајала у тами... да ли су негде, у

ваздуху или на небу, остали отисци тих ликова2

#

Црвени су ушли у Србију. Гораковићу је суђено због контакта с непријатељем, и извесне материалне помоћи непријатељу. Конфискован му је део имања,

Било је то у време умирања једног времена. Време је велика сфин: Га рода човечанског. Силни и безбројни умиру, да би умрло једно време. Мртви воде у друго време, човек мора човека спасти, такав је закон.

/ ИСИДОРА СЕКУЛИЋ