Наша књижевност

Стваралачка рука 189

ми бисмо добили чудни графиком живота, целог живота у свима његовим видовима, таласањима и преливима. Ти покрети иду од најте жих људских радова, као што је забијање дирека у земљу механичким маљем, до занесеног тапшања при руској песми и игри, од бојажљивих миловања до душманских газдинских и родитељских шибања, од руке која је „као челична опруга“ и која ствара и преображава живот око нас до оне скитничке, паразитске, која се лако пружа за милостињу, чак до очајничке руке, блиске злочину, која би хтела „кљуцнути парајлију човека по тикви“. Појам човека је код Горког нераздвојан од појма руку. „То је глава, то су руке, дивота!“, како каже Јемељан Пиљај.

У једној од најтежих и најизразитијих приповедака (Туга) Горки доводи на сцену постаријег бекрију, који је некад, пијан, пао под трансмисиони кајиш и изгубио обе руке. Тај „човек без руку“ остаје дуго у нашем памћењу и управо такав, унакажен и безрук, чудно и болно показује шта значе руке у човековом животу и какво је њихово место и значење у књижевном делу М. Горког. Али и иначе, у свакодневним приликама и призорима обичног живота Горкијевих личности руке су оне које највише говоре о њима и њиховом животу. Он увек обраћа пажњу на руке својих личности и помоћу њих оцртава њихова стања: кад су незапослени и мање више гладни (,„ишчекујући да неко најми наше руке“), као и кад су у најтежем послу и кад у гомили дижу „разголићене, преплануле и космате руке, истежући се заједно са конопцем“, да изгледају „као да се ту моли гомила идолопоклоника, дижући у очајању и заносу руке ка свом ћутљивом богу“. е

Нема готово приповетке код Горког, ни у приповетци описа, где се не истиче и речито не описује прости и величанствени и разорни и стваралачки инструменат људских руку. То га је пратило до краја живота и стварања, Још 1928 г. Горки је, поздрављајући совјетске раднике који су подигли једно од највећих индустријских постројења, рекао следеће речи: „Ми верујемо да ће рука која је створила све ово што сам ја видео, да ће та рука и надаље градити. А ако ико покуша да заустави ову руку, она ће се,скупити у песницу која ће смр: вити све што буде стајало на њеном путу.“ — Није прошло много више од десет година и Горкијево предвиђање се остварило. Нашао се завојевач који је заиста, 1941 године, покушао да заустави совјетску руку у раду, и та. рука се заиста скупила у песницу и заиста смрвила завојевача.

Поводом десетогодишњице смрти М. Горког његово ће се име славити свуда по свету и његов књижевни лик осветљавати са разних страна. Међу хиљадама тих поклоника биће их много који ће се поклонити сени М. Горког као песника људских руку у њиховом стваралачком напору.

ИВО АНДРИЋ