Наша књижевност

598 Наша књижевност

Хоћеш да ме исповедиш, — Ја се кријем.

Хоћеш причест да ми дадеш, — Ја се смијем.

Хтео би ставит руку на ме, — Не подносим;

А ти хоћеш да ме тешиш, — Ја се згрозим.

Ти ми велиш: „Чедо моје!“ — Ја се јежим; Хоћеш да ме благословиш, — А ја бежим.

Заглушујем уши своје — Твојим речма. Ти се чудиш чуду томе, — Ја још већма. Велиш: „Христос слогу љуби!“ — Шкрипим зуби. Питаш где де вера моја, — Ти је уби!

За поповима, од којих су неки „из најгнушњег блуда, из содомских сфера“, долазе политичари, скупштинари, субвенцијаши, режимска штампа, цензура, полиција, лоши стихотворци — крпари, Енглез који је направио стаклени престо и нуди га — „наравски не ога “, учитељи који „мећу образ под ноге“, и сви други који имају „образ као ђон“. Пред нашим очима је читаво једно доба, изобличено и страшно. Од тренутка до тренутка „кривда је мало дужа“ и „правда мало краћа“. За иста дела неко добија орден, а неко казну. Људи често имају аветињски изглед: они су и „наши“, „ваши“, и „њини , и веома јадни. А око свих њих вешто се плете зеленашка мрежа, и усред ње „жмирка једно лице злобно, са којег су спале човечанске црте“. То Це јунак својега доба, каматник.

Мука ти додија, па полетиш мрежи,

И у томе зверу мислиш наћи брата!

— „Имаш ли срца!“ — Он се накостреши, „Шта ће ми срцег — Мени треба злата!“

„Шта ће ми срце — мени треба злата“, те речи најбоље карактеришу посувраћену и одљуђену средину против које се окомио Змај. Све зло и јесте у недостатку срца и у похлепи за златом, У нељудској јагми и отимачини. '

Али од свих Змајевих сатира — дабоме, ми многе нисмо ни поменули, иако су врло актуелне, ни оне о изборима, ни ону о издајици, ни многе друге — од свих њих најјачи утисак оставља она под насловом „Да се нешто“. Сасвим разумљиво, уосталом, Змај, који је