Наша књижевност

Дрве наше сатире 599

тачно видео узроке свеколиког зла, могао је да види, у једном тренутку бар, „у часу надахнућа“, и пут и начин којим се зло може отклонити. А то је револуција. Песма није нимало шаљива, него је тужна, чак са извесним елегичним тоном, изузимајући последњу строфу:

Да се вешто зберу сузе Све што их је негда лило Сиромаштво и патништво: То би велко море било.

Са обесних да се срца Безмилосно здере кора: Јаки брод би мого бити Баш достојан таквог. мора.

У том броду да се скупе Сви што живе од ужаса: Мирно, лепо пловили би По пучини без таласа.

Али онда да се нешто Збију, згрле са свих страна Уздисаји мученика, Уздисаји сиротана.

Ух, откуд си на то дошла, Мисли моја препитома!... Тад би била страшна бура, Да ужасна бродолома!

Кад се има на уму то да Змај није био револуционар, не само у данашњем смислу те речи него ни иначе, онда је ова његова песма утолико значајнија и за њега похвалнија, јер само велики песници умеју да нађу речи које ће употребљавати, поштовати и у које ће веровати доцнија поколења.

Најзад, Змај је увек веровао у будућност („Будућност је наша, наша је само, и биће наша док је не дамо“), у здраву памет и снагу народних маса („Није свако филоксера ко из школских дође клупа, а наш народ зацело није маса глупа“). Њему је била јасна она народна и Његошева: „удар нађе искру у камену“, било му је јасно да под насиљем и неправдом „у јањцима жуч се буди, а жуч горка маче сања“. И баш зато што му је све то било јасно, он је певао:

Па нек буде што ће бити, И та битка нек пресуди; Јера правда и слобода,

То је право свију људи.

Колика је била његова вера у народ, о томе, између осталог, речито сведоче и они полетни стихови из песме „Почетак свршетка“, који тако