Наша књижевност

600 Наша књижевност

звуче као да су написани ових дана, кад је народна победа огромна и кад смо на путу да једном заувек рашчистимо са свим морама и мрачним силама прошлости:

Народ показа да, кад право орани, Не жаца с мука, не боји се претња, Народ показа да у важни дани Слога му јача од ма којих сметња...

Народ показа да завичај љуби, Желећи свима и среће и мира,

И да је лажно све што подлост труби, ИМ да је махнит ко у живац дира...

Народ је спрао љагу од нехата, Народ је диго заставу од свести, Народ је крено коло сложних брата, — И достојан је нове благовести.

И још нешто. Змај, ако није знао каква треба да изгледа лепша сутрашњица — а то нису знали ни многи други — знао је да она није „зрело воће што пада у шешир ма коме“, знао је да се ка њој иде кроз борбу, кроз напор, кроз непрекидно савлађивање једног по једног зла, кроз непрестано уздизање. Зато је он поручивао песницима својега века да покидају жице ако не умеју „ништа друго каз'ти него радост и бол срца свог“. Зато је стављао у задатак себи, и свакоме другом, непоштедну и непомирљиву борбу против свих оних појава које задржавају људски ход ка праведнијем и достојнијем животу:

А ти шибај, где год нађеш, Зарђане мане;

Пали, жежи, где год стигнеш, Пусте готоване;

Где год нађеш трчилажа

И смрдљивих буба,

Улизица, издајица,

Бесних гвоздензуба, Нештедице чисти, треби...

У

Ђура Јакшић — песник бола, побуне и пркоса — видео је, као живе силе, пакост и злобу, завист и лаж, подлост и ласкања, издајство и неверство; видео је на једној страни потлачени народ, а на другој „кукавице, пудљивце худе, лажљиве псе“; сагледао је тачно доба којг „црвиће рађа, орловиће дави“, и огорчено је устао против свега тога. Додуше, он није имао Змајевог дара за сатиру, оног правог сатирич“ ног нерва, ако тако може да се каже. Он није био прибран да натенане, систематски исмева и да с времена на време баци по коју стрелу,