Наша књижевност

Прве наше сатире 601

као што је Змај чинио, него је, сав у ватри и скоро ван себе од гнева, бесомучно пуцао на непијатеља, више случајног и изненадног, с намером да уништи, да смрви, да убије. То није киша стрела, него пљусак граната. То су отворени напади, изливи мржње, више жестоки про тести него сатире. Каква се само бујица сручила на Европу, на стари запад, који је и Стерија онако тешко оптужио:

„Та збрчкана стара лутка, Проглашена проститутка, Што разроким својим оком На тирана намигује,

Што на грудма тираније, Пливајући у разблуди, Богаљеве гадне пили: Подлу лажу са преваром; Што крезубим ножицама Од табака исписаних, Параграфа гадном шаром Мустре кроји народима... Њу зар, тако бешчашћену Поругама јавног мњења; Њу, товаром терећену Најстрашнијег непоштења; Њу да моли, њој да клања Један народ, народ зрео; Што је све већ жртвовао И жртвеник изгорео2“

Ова Јакшићева оптужба је и тежа и потпунија него Стеријина, и сасвим је на своме месту: овакву Европу, у пуној мери, осетио је и наш нараштај. У име културе јачи су давили слабије. У име културс порсбљавани су милиони народа на другим континентима. У име културе вођени су злочиначки ратови. И зато овај протест, без обзира на његову уметничку вредност, служи на част нашем песнику.

У исту врсту, у врсту протестних песама, спада и она о калуђерима. Ми знамо како је наш народ описивао калуђере, напоменули смо И то шта је о њима Бранко Радичевић рекао, видели смо их и код Змаја, али данас, после Ширског Бријега, после свих оних разбојничких подухвата у име Исусово, после свих тих побожних покоља, једино Јакшићев приказ „подле чете калуђера“ — то су његове речи — изгледа довољно реалан и убедљив: =

Гледо сам вам метаније, Кад варате Бога жива; Глед'о сам вас где се пије, Где се једе и ужива.

Слуш' сам вас кад кунете Своје стадо, своје верне, И кад тајни призовете, Лицемерни, липемерне!

<<, БИЛ раван | Мо РОгГтпоРРр паарипо о"