Наша књижевност

602 Наша књижевнбет

Глед'о сам вас — не да нисам, Кад разблудом успламтите; Гледо сам вас, не да нисам, Лицемери, упамтите!

Изузетно место међу Јакшићевим сатирама у стиху има песма „Отац и син“. М ту је опет лични моменат као и код Стерије у „Судбини једног разума“. Амиџин син је скривио Ђури Јакшићу, и он му се осветио на тај начин што га је овековечио у овој песми као претставника оних који немају никаквих других жеља и прохтева осим да једу. Зачудо, тон је миран, дискретно шаљив ведар, без мржње, без озлојеђености. Слика је жива, изванредна по снази, сва у контрасти

ма. Иза оца, „седог мандарина“, — који, свакако, полако и достојанствено корача — „тапка, трчи, скакуће јуначке крви најмлађи син. На вашару је све што може да узбуди јуначко срце: копља, сабље, пиштољи, токе, ат арапски. И — ко би то очекивао — дете зажели

да му отац купи печења јарећег! У тој неочекиваности, у томе контрасту баш и јесте сва снага и необична лепота ове сатиричне песме, која излази из оквира једног времена и једног народа и има општечовечански значај.

Између осталих Јакшићевих сатиричних песама — да не помињемо оне у којима је с мање успеха него у прози исмевао ондашње листове — већу вредност има „Бојна песма“. Ту су исмејани они који не могу да ратују због тога што треба да покупе вересију или због тога што не знају шта ће бити са њиховом пензијом. Сатира је значајна због тога што се у њој осећа дух Стеријиних „родољубаца“, због тога што је ова иста мисао обрађена у једној Домановићевој причи и најзад, због тога што је оваквих „мирољубивих елемената“ прилично било и у току борбе против Немаца и фашизма.

У прозној сатири Ђура Јакшић је показао више разноврсности, инвенције и духа. Он је, жешће него иједан наш сатиричар, осудно рђаву штампу, глупу, ненародну, реакционарну. Томе питању, поред поменутих песама („Читаоцима „Враголана“ и „Макса шнајдер“), посветио је два писма баба Ружи, два писма покојној цензури, дијалог „Мајстор Триша и г. Миша и „Писмо из Смедерева". Најбоље мисли, које ни данас нису ушле у главу многих „угурсуза“, рекао је кроз уста мајстора Трише: „Е, ја бих хтео да ми те новине кажу зашто смо ми готово у свему назадни, па да нам пишу о занатима, о општинама, о земљоделству, да нас избаве из овог несрећног и јадног сиромашког живота; или да пишу која фабрика израђује најбоље и најјевтиније гвожђе, а не: „Папа Пије болестан је и бљује“, или: „Јутрос овуда прође шпањолска краљица Изабела, путујући за Цариград“. — Све којешта... лук и вода“... „Ено, кад оно лани доби дете пријатељ — Гавра — здраво баш као тресак, па Видовдан га не спомену, као да није Српче, — а кад нека швапска принцеза роди макакво балавче, Видовдан разјапи вилице, па чисто кречи од радости: Њихова светлост Па-