Наша књижевност

Прве наше сатире 603

улина родила принца и сад се налази у повољном здрављу“. Кад један француски владика погине, више плаче него за свим српским мученицима што су од Косова па до данас на мукама изгинули“.

Али где царује насиље, шака господе и цензура, тамо цветају само „ласкаве оде, уводни чланци, благодарителне адресе“. Тамо су „синовима слободе“ поломљена „гвоздена пера да не могу писати у корист домовине и драге слободе, а плаћеним слугама неправде и насиља“ дата су „златна да пишу химну султанима“. Тако је Њура Јакшић осудио цензуру и њене господаре, оно противнародно стање које је трајало до јуче, до победе Народноослободилачког покрета.

Уз то, духовито је закачен катихета, који је спреман „да отсече језик“, и прота, који је готов да прокуне ако се дирне у „светиње", у „признате вредности“, у „власт од Бога" и у оне који каде тој власти, у разне плаћенике, субвенцијаше, и ко ће све да их набројиг Све је то гурало назад, газило, окивало! Од свега тога требало се ослободити, и зато је наш сатиричар предлагао да сваки дан у календару оси име слободе: „Зашто, нпр. да се сваки први јануар почиње Св. Василијем» Зар не би могло стојати: дан први: Света Слобода, и то црвеним словима; дан други: Свети Слободни Састанци; дан трећи: Света Слободна Штампа; дан четврти: Света Удружења; дан пети: Света Искрена Скупштина, итд.“ Овај предлог, у шали учи: њен у другој половини деветнаестог века данас озбиљно звучи, кад народи остварују своје слободе.

Даље „кад је већ реч о насиљу и слободи, Ђура Јакшић је веома добро уочио још једну страшну особину бирократске, ненародне државе: однос претпостављенога и потчињенога. То је крвничко поступање повлашћенога према неповлашћеном, вишег према нижем. Први можеш бити ако си шпијун, достављач, ласкавац, ако си у стању да предаш „суду некога што се усудио од такса узети неколико гроша да захрани своју гладну дечицу“, а да гледаш кроз прсте ономе „што стотинама дуката краде из касе да може своје ћефове терати“. Други си, то јест потчињен, то јест на репу, под ногама, ако немаш поменутих „дарова“ и „квалификација“. Шта је претпостављени, виши, односно неодговорни, ненародни чиновник, лепо се види из „Мисли једног пензионера“, добричине који је стекао двокатницу, дукате и још имовине, исповедајући „најсветија начела слободе“ „најмудријих либералаца“: прво, — „Отимај слободно!“ и друго, — „Уживај слободно!" Али допустимо њему да говори: „Веле да је многа сиротиња због мене проплакала, као да Бог није створио сиротињу да плаче, а чиновника и газду да ужива"... Ево, „у чему се ја не могу са овим занесеним црвењацима слагати... Они траже одговорност већих и мањих чиновника... И сни се још хвале да су слободњаци! Но, красна слобода! Да човек, и то господин човек, мора за свако дело одговарати!... Та ја и још много њих да смо за сва наша јуначка дела, за време великашко почињена, одговарали, досад бисмо били сви повешани“...