Наша књижевност

604 Наша књижевност

Ипак, све досад набројене Јакшићеве сатире у прози, уствари, су одломци, забелешке, непосредне — боље или лошије — сличице, створене у једном тренутку и у нарочитом расположењу, а не озбиљнији радови који би ишли за тим да прикажу једно друштво или једно доба у целини, као што то — бар донекле — случај код најбољих наших сатиричара: код Стерије, Милована Глишића, Петра Кочића и Радоја Домановића. Као озбиљнији радови могу се узети само „Комадић швајцарског сира“ и „Чича Тома.

„Комадић швајцарског сира“ је добра сатирична прича, једна од најбољих код нас, успела слика малога града, складна без непотребне опширности, без неприродног претеривања у карикирању. Мали град у маломе — то је кафана, јер ту се, као на каквој изложби, виде све знаменитости једног места, менталитет, темпераменти, обичаји, навике, схватања. Ако се нешто и не види, зацело, ту може да се чује. Нема сумње, типови су разнолики и живописно оцртани: кочијашн који „парламентарно“ разговарају о шверцованим коњима; затим „културтрегер“, пијан и некултуран, каквог смо и ми — по несрећи — доскора гледали; онда пензионери, најбољи познаваоци и пошто“ ваоци кафанског ритуала и професионални паразити, поред њих трговци, „они који нити продају свилу ни челик, него лепо, дају новце на зајам“ — „не раде ништа: пуше, једу, пију и примају интерес; потом „онај дебели човек“, бивши чиновник, за кога „кришом говоре да је у неко време отимао, а сви му се у очи чуде доброти и поштењу“; најзад, ту је и сам негдашњи великаш који не може да нахвали свога побратима, бившег чиновника, јер овај је такав карактер да се о њега отимају „наши великаши и турски великаши. То су све „поштени људи“ којима је „тако Бог дао, а власт им не крати“, јуначине са начелом: лагати и живети“, они који знају „шта је покојни кнез Милош 1831 год. на Бадњи дан вечерао“ и који се сећају „и какву је реч још као дете од 11 месеци првипут протепао“. Дакле, све овејани лопови који — то је појмљиво — у сваком честитом човеку виде „црвењака“, „комунца“, „републиканца", који би прогласили за „црвењаке“ чак и Хајдук-Вељка и Виљема Тела, да су ови тада живели.

„Чича Тима“, још више него „Комадић швајцарског сира, и у много тежем облику, садржи сву заосталост, тупавост и безбојност живота у маломе граду, и у читавој Србији тога времена. Прича је разбијена, отегнута, рђаво компонована, недовршена, али у њој има одличних запажања, јаких слика, доследно приказиваних типова. Она оставља тежак утисак устајале баруштине, „мртвог мора“, убијеног и посувраћеног живота у свим правцима и у свим видовима. Ако погледате у школу, ту су батине, плач, псовка, награда за начелниково и газдино дете, сузе за сиротињску децу; у сваком случају, нешто теже и свирепије него што су видели Стерија и Бранко. Ако осмотри“ те просветне раднике, они су непросвећени, чакнути, нерадници, као