Наша књижевност

Прве наше сатире 605

што их је видео и М. Глишић. Ако завирите у породицу, ту је жена са два мужа и муж са две жене, прота који иде ноћу на љубавне састанке, и заљубљени старац Тима, који злоставља и удаје дванаестогодишњу девојчицу, своју ћерку, да би могао сав да се ода својој љубави. Ту је и „лепо васпитани“ младић, пештански производ, са безбројним и дубоким клањањем, младожења по Стеријину обрасцу = за сто дуката. Ту су ручкови на којима се намигује и штипа. Ту су недостојне забаве на којима се „поред осталог, декламују блесави љубавни стихови и које су, обавезно, „У добротворне сврхе“. О власти и да не говоримо! Срески начелник Букван — један од оних које ће с особитом страшћу приказивати М. Глишић — обећава да ће „забранит продају мастила за читав перковачки округ“, да се не би ширила убитачна просвета. Као што се види, дакле, „све од зла оца и од горе мајке“, и штета што ова прича није израђена и као добра уметничка целина.

М1

Прве наше сатире, иако нису увек знатне уметничке вредности, имају изванредан значај за нашу политичку и културну историју, јер расправљају и осветљавају низ проблема из прве и друге половине деветнаестог века, не узимајући у обзир непосредни утицај који су вршиле у оно доба. Оне у појединим ситуацијама, одиста, служе као кључ за улажење у извесна историска збивања која су нам страна због временске удаљености. Не треба ни доказивати да би за нас, без Стеријиних „Родољубаца“ и „Лаже и паралаже“ на пример, живот војвођанског друштва из прве половине деветнаестог столећа умногоме био тајна, као што се без Змајевих песама не би довољно јасно видели многи моменти из делатности Уједињене омладине и уопште сложени односи шездесетих и седамдесетих година, па и после, све до краја прошлога века. Сатира има нарочиту моћ, јер се из ње види и тужилац и оптужени, и нападнути и нападач, и грешка и критика, и појединац и средина, читав тај сплет који претставља друштво са својим обичајима, тежњама и супротностима. И све је живо, напрегнуто, заинтересовано, у замаху, у борби, у покрету. То нису мртви људи, равнодушни и непомични пред пишчевим очима као пред фотографским апаратом, него су то пишчеви партнери, непријатељи, којима он пером тражи слабе стране као што се оружјем циља у најосетљивије место. То је као двобој, нешто тако драматично, очигледно и узбудљиво.

Али прве наше сатире имају и други значај. Оне — у томе це њихова посебна вредност — садрже све оно што ће бити предмет познијих сатира. Код Глишића, Војислава Илића, Милорада Митровића, чак и код Домановића не налазимо скоро ниједан нов проблем, ништа што не би пре било запажено. Разуме се, ван сваке је сумње да се за једну, две или три деценије прилике у основи нису измениле и да живот млађима није нудио ништа више него старијима, али је