Наша књижевност

606 5 Наша књижевност

неоспорна истина и то да су старији имали и смелости и способности да сагледају живот са сваке стране, тако да се после њих могло улазити само у појединости, у потпунију и савршенију обраду. То је утолико похвалније кад се има на уму и та околност да су старији сатиричари сви пореклом из Војводине и да су, неки више неки мање, пратили догађаје и са једне и са друге стране Саве, док су млађи остајали у границама Србије, изузев Петра Кочића, који такође није ишао никуд даље од Босне.

Треће, млађи, иако су ишли п готовом путу, нису направили никакав напредак ни у погледу неког зрелијег и дубљег процењивађа друштвених односа. Штавише, код њих се запажа нека малаксалост, известан недостатак вере, борбености ширине, слободног погледа. Код Стерије, Змаја и Јакшића ми смо видели Европу, чак и прекоморске земље, све у вези са нашим приликама. Код млађих тога нема. Они као да су заковани: Глишић између зеленаша и среских начелника, Домановић у „мртвом мору“ у коме му се привиђа једна чаробна прошлост са честитим кнезом, Марком Краљевићем и сличним чарима, мада су његове сатире, иначе, најтежа оптужба свога доба. Од Јакшића смо чули да је „народ зрео“ а код Домановића тај народ је сметен, збуњен, глуп, жалостан у својој трци за жиговима и на своме путу за слепцима.

Додуше, и старији писци имају мана, и тежих. Они нису увек доследни на послу књижевника сатиричара. Ђура Јакшић, песник понижених и увређених душа, писао је похвалнице разним кнежевима и кне. гињама који су држали дизгине насиља и неправде, а републиканац Змај пожелео је добродошлицу краљици мајци и, сувише, кад је Србија проглашена за краљевину, написао је песму ,„ Срећан био овај дан“. Сем тога, позната је Јакшићева песма „Старо доба“, где се са претераним заносом велича некадашњи земан, страшно феудално доба, и то баш у ономе смислу у коме се најмање може пожелети као узор, у смислу великашке обести и осионости. Разочаран у своје време, песник се враћа у прошлост, међу пијане племиће који звецкају сабљама и разбијају пехаре, и — то је веома чудновато — осећа се срећним међу њима. С правом је Војислав Илић у истоименој песми изложио оштром потсмеху овакву песничку разоноду и схтавање.

Но и други наши писци узимали су прошлост без критике, без одабирања, као да су тада сви људи били хероји, честити и племенити, као да се отада ишло унатраг а не унапред, као да се после тога народ изопачио и покравио. То је скоро општа слабост и романтичара и реалиста, која заслужује посебну пажњу и расправљање. А остаје непобитна чињеница, и поред несумњивих недостатака, да су наши први сатиричари били будна савест и неподмитљиве судије свога времена, читавог деветнаестог века, започињући једну нову, реалистичку врсту књижевности.

ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ