Наша књижевност

Код Горког 613

шизмом, и која тежи да, из прадубина инстинкта, извуче из душе маса сву мржњу, сву злобу, сву таму и свет да баци у понор ропства, али сама себе у понор води.

Многи од нас покушао је да каже Горком шта је за њега значио сусрет са његовим делима. Колико су његове приповетке, његови романи, његове драме, његов начин мишљења и указивања, утицали на формирање душе, на наш духовни и политички развитак. Између свих, који су те вечери покушали да о томе нешто кажу Горком, у сећању су ми нарочито незаборавно остале речи младе и лепе Кинескиње Ху Лан Ши.

Један цвркутави и јасни глас зазвонио је у соби и нешто брзо и туђе нашем уху прекинуло је наједном мирне и помало сухопарне говоре. Као шарена птичица устала је једна црнокоса и у свилу одевена жена која је дотле скромно и тихо седела у кругу. Њене нежне и хитре руке, што су избијале из широких рукава, кретале су се живо и убедљиво кроз простор, испуњен сиво-плавим димом дувана. Чудна девојка, чије речи још не разумемо, поскакује при свакој реченици а са њом и њен глас, брз, плах, врло нежан и пун дражи. „Морала сам прво кинески рећи, морала сам језиком моје земље испоручити поздрав, речима мојих другова који више не живе и не могу бити овде.“ И онда је говорила о заједничком сусрету са књигом, која је њу и њене другове у толикој мери потресла да је постала граница, раскршће и одлука. То је роман „Мати“. Онда су, у годинама развитка, пратили све књиге из пера Максима Горкога које су до њих допирале. Учили су да живе по учењу мајсторовом. Они, млади интелектуалци, нашли су улаз у велику заједницу беде Кине и научили су читати, разумети, објашњавати и борити се. И на путевима те борбе — округло лице под пирамидом црне косе изгледа бледо као месец, из светлих боја свиленог кимона пружа се рука и на Горког показује: „И на путевима те борбе“, понавља издуженим и тешким акцентом, којим руски говори „пали су као жртве. Често смо говорили, желели би једном да одемо до Горког, да му захвалимо и кажемо колико га волимо и колико он живи у младим и напредним људима Кине. И пошто су моја три пријатеља за увек занемела, мој глас говори и у њино име и каже Ти: хвала.“

=

Истина је: Горки је плакао: Нису то биле сузе слабости ни ганутљиве старости. То је била велика свеобухватна љубав према људима и радост што сетва доноси плод. И Горки је загрлио Ху Лан Ши и пољубио је у благо испупчено чело.

То је било после смрти Максима Горкога, када сам, у Соренту и Каприју, градовима пуним вртова у напуљском заливу, наишао на његове трагове. Лепоте краја наводила је човека да ослушкује у себи, да се преда сећањима. Успомена се буди и прелази из јасности брзоходних дана у сигурност и мир ноћи и сна,