Наша књижевност

626

римо о Лаву Толстоју — сви су они на овај или онај начин показивали своје неспокојство због народне судбине, сликали неправичност владајућег поретка у животу, бранили част и достојанство поробљеног човека — једном речи нису били само велики уметници речи, већ и велике дембкрате. Руска историја Х!Х века је крцата ослободилачком борбом народа против царизма. Управо полазећи од тога, објашњава Горки карактер и смисао руске књижевности. „У тој су се земљи, — вели он, — морали сви ујединити на основу опозиције влади, и политичка питања су прожимала човекову душу чак и кад сам то није хтео... Општи услови руског живота су наговили руског писца да буде у опозицији влади... била је преко потребна борба с идеологијом бирократије и царева.. тражило се пажљиво изучавање народа.“

Управо захваљујући тој унутрашњој вези с народом, захваљујући том осећању одговорности пред земљом, које су имали сви велики руски писци била је кадра руска књижевност "да створи нисоке уметничке вредности и да освоји светско признање.

Горки је писао о томе У чланку „Рушење личности“ (1808).

„У историји развоја европске књижевности наша књижевност претставља запрепашћујући феномен; нећу преувеличати истину ако кажем да ниједна Књижевност Запада није с таквом снатом и брзином проницала у живот, ни с тако моћним, заслепљујућим блеском талента. Нико у Европи није стварао толико крупних у целом свету признатих књига, нико није стварао толико дивота под тако тешким _ условима... Храм руске уметности градили смо уз ћутљиву помоћ рускога народа, народ нас је увек надахнуо, волите га!“

Клифтон Федимен у прдеговору новом американском издању „Рата и мира“ Толстојевог (Њу Јорк, 1942 г.) вели да дух рускога народа „под танком скрамом комунистичке доктрине живи својим животом“, тврди: „загребите Руса и наћи ћете мученика“.

Наша књижевност

Горки је био одлучан противник такве врсте концелција. Када је Горки писао о руским класицима, трудио се да издвоји у њима најважније, најдрагоценије: одблесак у њиховој личности и стваралаштву оних активних страна руског националног карактера које су све више расле и развијале се У Русу уколико се ближила револуцила. У својим успоменама о Толстоју Горки је показао у њему не апостола смирења, већ генијално смелог мајстоРа, пуног плебејске дрскости према свима признатим ауторитетима, „који је око себе вејао жива зрна неукротиве мисли“.

Исто је тако Горки прилазио и другоме своме великоме савременику Чехову. У Чехову су многи видели МЕ метника „сумрака“, мрачног сликара утмурих људи“. Горки је међутим осетио у Чехову друго: притајену велику љубав према слободи, страсно неслагање с малограђанском подлошћу и досадом. Писао је Чехову: „Огромну ствар чините својим малим причама, будећи у људима одвратност према том сањивом, полумртвом животу ђаво да га носи!“ И у својим успоменама о Чехову навео је речи које де од њега чуо. „Човек је учинио земљу насељеном — учиниће је и пријатном за себе. Учиниће!“

Значи Горки је сматрао најдрагоценијим, најважнијим у великим руским писцима — њихову стваралачку тежњу да живот преобразе, да га учине до-

"стојним човека. Управо у томе је ви-

део праву националну битност руске литературе, која је одиграла огромну улогу у борби рускога народану припреми револуције.

Класична руска књижевност, по речима Горкога, била је „књижевност питања“. Горки и после њега писци совјетске епохе знали су да даду одговоре на та питања. Руски народ је

нашао пут како да правично предру- |

гојачи живот. И Горки у последње време свога живота није једном напомиљао совјетским писцима како су велрки и одговорни задаци који стоје пред књижевношћу Совјетског Савеза — првом књижевношћу света.