Наша књижевност

Људи на висоравни 499

жајима осталих батаљона, и даље, у великом полукругу око њих, од Хумића до Шула, разгоревала, по свему судећи, све судбоноснија борба.

Из плитких ровова, иза заклона над мостом у Викочу и овде, у овом чудном напуштеном селу и шумарцима око њега, ослушкивали су, још не разликујући потпуно тачне правце, рику немачких хаубица, убрзану и изненадну. Хаубице ниједном нису гађале њих него негде иза њих или далеко устрану, лево, према Златном Бору и Узлупу, а митраљези су се, из њима непознатих разлога, час одмицали час примицали, тако да их више нису скоро ни примећивали.

Упркос нападима „месершмита“ на Јечмиште, од којих су сасвим ненадано погинули Милош и Перо, другови који су до јуче заједно с њима чували положаје на Викочу и уморно корачали у четној колони стрмом шумском стазом горе, према Јечмишту, равнодушно су пратили кретање немачких ескадрила високо над челебићском висоравни. Та равнодушност, од тешког умора који се у њима нагомилао од почетка ових борби, постајала је већ помало опасна. Бомбардери су

преко целога дана кружили час у малим, час у огромним круговима, .

тражећи Централну болницу Армије и сручујући товаре бомби изненадно, наизглед без икаквих тачних података о партизанским снагама — били бомбардери далеко или близу, борци су се читавим својим бићем предавали једном једином задатку — осматрати Викоч, одржати Викоч, обезбедити правац од Викоча.

Корачали су један за другим, ознојени од напорног пењања кроз шуму на голе брежуљке Јечмишта, обрасле местимично тврдом травом. С пушкама и пушкомитраљезима на раменима, натоварени муницијом у пуним реденицима преко груди, у старим жутим фишеклијама бивше војске или у дугуљастим немачким од црне лакиране коже. застајали су уз ограде и очекивали команду за одмор. Чета је имала три пушкомитраљеза, две „збројовке“ и једну „шошу“ — носили су их борци које је Мван већ запазио са састанака, али им још није запамтио имена. Ни непун месец дана у бригади, он се још увек тек саживљавао са њеним јединицама и појединцима, иако брзо и лако, јер му искуства није недостајало.

Бригада, до тада скоро потпуно усамљена у Источној Босни, имала је своју нарочиту историју и посебан унутрашњи живот. Мала и још типично партизанска, скоро диверзантска, оперишући од Романије преко Саве до Срема и натраг, увек у акцији, али никад у фронталној борби, била је сада први пут у директној борбеној вези и садејству са главнинама Армије. Одједном захваћена овим усијаним вртлогом, такорећи рађала се пред Ивановим очима, губећи нагло њему још непознате борце и руководиоце, чија је смрт потресала све њене батаљоне и штабове. ИМ, по много чему, у обичајима, у начину живота, у својој унутрашњој структури, потсећала је на већ превазиђене јединице, на првобитније формације Армије из доба ства-

| | | | | |