Наша књижевност

Људи на висоравни 505

Никоме није говорио о тим визијама своје усамљености које су га често одвлачиле од другова у свој необични и страшни свет, што га је упијао у себе потпуно иако се то, упркос (свему, није могло видети у његовом најчешће тврдом, замишљеном · погледу. Али су многи око њега знали за судбину његове другарице и детета.

А и иначе — зар није сваки од бораца око њега носио у себи сличан кошмар! Зар није сваки од бораца око њега носио у себи макар само један гроб! И на маршу или у некој бесаној ноћи, у мраку неке тескобне сеоске уџерице или под далеким и хладним звездама, сасвим изненадно, наизглед из потпуно недокучивих разлога, зар се тај гроб ке отвара да, макар само за тренутак, читаво биће прожме, до дна, грозом и мржњом.

Остављен је и даље на положају пушкомитраљесца иако је и штаб батаљона и штаб бригаде давно донео одлуку, стално одлажући њено остварење, да се одреди на одговорнију дужност. Упорно је уверавао другове да ће једино на томе положају одговорити онако како је потребно. Залагао се за то страсно, са сјајем у очима, као у борби, Као у својој чудној самоћи.

Ипак, требало је да, упркос свему, у Лукама преузме једну чету Првог батаљона. Али догађаји који су наступили омели су извршење те још необјављене одлуке штаба бригаде.

— Треба штедети муницију! — говорио је борцима Стеван Јерковић тумачећи краткоћу својих смртоносних рафала, али то неколико речи изражавало је много више.

Баш својом оскудношћу и мирноћом, те наизглед безначајне речи будиле су код бораца дубоко поверење у омиљеног, необичног и ненадмашног пушкомитраљесца. МИ поверење, и људски и партизански понос, и нову, неслућену снагу и код најмлађих бораца. Али исто тако и још чвршће уверење не само у непобедивост борца младе Партизанске армије, него и у његову надљудску снагу да, маколико дуго борба трајала, заврши свој беспримерни пут потпуним поразом и тоталним сломом непријатеља.

— Док је нама људи као Стеван очистићемо земљу од овог гада тако да ће нас, богме, добро запамтити за вечита времена! — говорили су борци међу собом. И закључивали:

— Са Стеваном — свуда! И усред Сарајева!

Немци су тај напад на Трећи батаљон почели у подне, у потпуно неуобичајено време, и то без артиљериске, чак и без бацачке припреме, што је код њих било сасвим ново.

На читавом сектору батаљона, који је двема четама на десном крилу запосео ретку букову шуму а једном четом, лево, голу косу, штитећи је стрељачким стројем и једним лаким митраљезом, искрсли су, скоро у потпуној тишини — немачки шлемови.

|