Наша књижевност
510 Наша књижевност
И с времена на време Иван се скоро стресао.
Као да је баш ту, негде непосредно поред њега, у трави иза зида на коме су седели осматрајући, у чудној, помало злослутној тишини, чуо испрекидано шиштање и кркљање.
То се, у бесконачном ропцу, гушио Стеван Јерковић.
Пази! Ови скрећу! — прекинуо је Илија одједном ћутање, намештајући наочари.
Тоне је оставио доглед на зид водоводне инсталације поред себе и устао. Устао је и Иван — Илија и курири нису се помакли, али су и они искривили главе према небу.
На читавом видокругу није више било ни облачка.
Од јасно црвених кровова Рудина тамо преко Таре, над читавом челебићском висоравни и даље, преко Ћеотине до зелене, таласасте про“ сторије Санџака која се у благој измаглици даљине губила према Плевљима, небо се скоро одједном, неосетно, разведрило.
Као огроман комад жеженог злата црвенела се стена на Златном Бору, високо изнад кањона Таре, високо изнад челебићске висоравни. Завајит се, скоро на дохват руке, пушио у својим вечитим испарењима, чак се, упркос даљини и шумама, назирао и понеки кров села. Бакић, Троврх, Хумић — громадне, увек будне немани које су својим гребенима и беспутним шумама одвајале челебићску висораван од хучне долине Драгочаве и даље од плодне, топле котлине око Фоче, потпуно изгубљене у расцветаним воћњацима — изненадно су израсли из магле, доброћудни и питоми у бескрајном небеском плаветнилу. А Љубишња, нема и бела, исправила се нагло изнад свега, у недоглед високо, скоро додирујући својим зеленим подножјем Челебић, црне руине касарне и малу групу људи крај недовршене водоводне инсталације.
Девет штука-бомбардера, већ постројени за бомбардовање, али још увек врло високо, испуњавајући читаву висораван снажним, све тврђим и све наметљивијим брујањем својих мотора, правили су већ други круг око Челебића.
— Ено их изнад Златног Бора!
— Пређоше Бакић!
— Куда ће, да ми је само знати!
— Бомбардоваће — то је сигурно!
—- Не састависмо ни два мирна дана!
— Шта ћеш, измислио Фриц и рат нерава! Мало му војске!
— Богами — тешки!
— Иду на Јечмиште! Сигурно ће на Јечмиште! Ко бог!
Курири приђоше зиду, стадоше поред Тонета и Ивана.
Бомбардери заиста скренуше на Јечмиште. Орловица их све заклони, целу ескадрилу. ј
Чак као да се и брујање мотора утиша.