Наша књижевност

Људи на висоравни 511

Групица крај челебићског водовода ослушкивала је, зауставинши дах.

Сирена се не чу.

Секунд. Два. Три. Четири...

Пет!

Бомбе из Јечмишта не експлодирају.

Тишина.

Негде у сунцу, невидљива, зацвркута птица.

Одједном, скоро изнад самог голог, шиљатог врха Орловице снажно забректа авионски мотор.

Први бомбардер, пуштајући сирену, устреми се страховитом брзином наниже, као огромна птичурина, на групицу крај водовода.

Иван се припи уз земљу и, само за један бескрајно мали део тренутка, осврте се на другове.

Крај њега није било никога.

— У водоводу! — прође му кроз свест и припи се још јаче уз земљу, подмећући машинку, која је бљештала на сунцу, под себе.

Једна за другом, скоро престижући се, откидале су се од авиона, који се све страшнијом брзином сурвавао према њему, бомбе, и звиждећи, све продорније и оштрије, падале и експлодирале међу пустим, већ порушеним кућерцима Челебића.

Доживљујући већ ко зна који пут бомбардовање штука-бомбардера, још од Београда, приљубљујући се уз влажну земљу поред стазице која је водила за Ријеку, али тако да је тачно могао да установи и прати правац бомби, Иван виде како се простор на коме су биле челебићске куће одједном обмотао огромним црним облаком дима.

Преко њега летела је парчад камења и грумење земље. Безоблична и црна маса дима од експлозија, кроз нагле отсеве пламена, дугачким бичевима, као изненадно испружени краци џиновског црног полипа, бацала се од Челебића навише, према њему; Земља под њим подрхтавала је кратким, грчевитим трзајима.

Први бомбардер, скоро додирнувши већ задимљену земљу својим трупом, отскочио је у оштрој вертикалној линији високо изнад Челебића, према Љубишњи, да нагло скрене изнад Борја опет према Орловици.

На Челебић се сурвавала, не пуштајући звук сирене, са заглушним бректањем свих мотора, друга штука.

Иван опет виде како се над њим откидају наизглед невелике, дугуљасте бомбе, падајући страховитом брзином укосо — опет чу њихов оштри звиждук и опет се под њим затресе и затутњи, као у само срце погођена, земља,

Црн дим пређе преко њега, са стране га засу одбачена парчад и бусење — неколико тренутака ништа око себе није видео. Само чу како у кратким размацима, једна за другом, одјекују експлозије сједињујући се у реску, продорну грмљавину.