Наша књижевност

Људи на висоравни 517

нима, продрли чак до Колашина и упорно, без обзира на губитке, наступали с југа; да су, пробраним снагама из Мостара форсирано запоседали правац Невесиње—Калиновик и овим острвљеним есесовским хордама из Фоче потпуно затварали круг и са севера и запада, васпостављајући убрзано и грозничаво положаје од Фоче до Гацког.

Тада није знао да се главнина Армије, заједно са огромном Централном болницом од неколико хиљада изгладнелих рањеника и тифусних болесника налази уствари не у једном, него у три усијана обруча што су се методично, непоштедно и свирепо, све више затезали, по свима законима једне претенциозне, надмене, злочиначке стратегије којој је већ неподношљиво горело под ногама.

— Узалуд! Зар сте тако брзо заборавили Вакуф! Неретву! Дрину! Зар после Стаљинграда још увек живе у вама неке илузије, ви — Немци! — пркосно издиже Мван главу.

Бранко га сустиже, без речи.

Никога нису сусретали. Све око њих било је пусто, као ван човечанства и ван времена.

Требало је дохватити се косе изнад Папковог Дола свакако пре мрака.

ЧЕДОМИР МИНДЕРОВИЋ

5 ~ 2 „<= Ни РМ 2 (а 4) БРЕ о 78 | (ер дур ДОСТА ЦД века ; У = ша —— с

Рушевине Смедерева 1941, цртеж Боре Баруха

=