Наша књижевност

Размишљања о „души“ ратних злочинаца 535

ваде очи; „неки су стријељали топовским гранатама; затим „долазе отровни гасови, бацање у јаме, спаљивања у џиновским пећима, слушање концерата класичне музике прије погубљења итд. Уносећи „нешто“ лично, своје, индивидуално у начин извршења злочина, на крају крајева сваки злочинац или група злочинаца прелазе на шаблон, постају „специјалисти“ за овај или онај начин убијања, како је кад према приликама потребно. ОБи „специјалисти“ временом „до савршенства“ изуче свој занат, свој начин убијања. Све то доказује да ратни злочинци „мисле“ док спремају и врше злочин. Код њих, по правилу, не наступа неко несвјесно стање суманутости. Они, на примјер, „сврше посао“ и послије тога иду, као и сваког другог дана, на ручак, на музички концерт или у брачну постељу. Они уморе прекодан хиљаде људи, а увече спавају мирно и буде се свјежи и крепки за „нови“ задатак, „нови" посао.

Кад дођу на суд, да погледају смрти у очи, онда то није њихов посао, то није њихова дужност. Они су бранили друштвени слој (који умире, који мора умријети, мора бити уништен) и њима је било „природно“ да умиру масе, да умиру народи да би они, тај слој, продужио живот. Зато не могу психолошки да схвате све до смрти — да они морају умријети, не могу да се помире са смрћу. Они у својој смрти гледају смрт свијета. Они у смрти класе којој су припадали и чије су хијене и пси-чувари били — виде смрт, нестанак свијета. Многи од њих знају да им народ, због злочина, неће опростити, да ће их убити. Али они никада нијесу у стању да се са тим помире, да се том осјећају предају. Они бјеже од њега, хватају се за најмању ситницу, ипак и ипак се надајући да неће можда баш тако бити, јер то није „природно“, није „логично“, није „разумљиво“ (док је међутим, борцу за слободу природно, логично и разумљиво да буде погубљен од непријатеља и док он не брани себе него ствар за коју се борио и тек преко те ствари и кроз њу самог себе). Сјећам се како је један усташа, којега су оптужили да је заклао тридесет људи, упорно доказивао да то није тачно и да је „по наредби“ заклао „само“ дванаест. Они прате суђење до најмањих ситница, као и читав ток испитивања, мисле при том „јасно“, „оштро“, хватајући и најмању слабост оптужбе, најмањи пропуст или грешку, да их окрену у своју личну и само личну корист. Своје истинско „дјело“, своје истинске „идеје“ они никако и никада не бране.

И зато када умру, људи — обични, нормални, радни људи -— по: стају наједном мирни. Коров је почупан и по ливади весело расте зелена питома трава. Обични људи осјећају да са ратним злочинцима нестаје и њихово „дјело“, њихове „идеје“ — њихова „држава“, њихова „војска“ и њихов „.нови поредак“. И зато мали људи, народ, дишу слободније и живе веселије и са новом снагом и новим полетом лаћају се стваралачког посла да изграђују нови, величанствени живот