Наша књижевност

534 Наша књижевност

То је било само „разумљиво“, „логично“, „неизбјежно“. Они у Топчидеру не тврде да је праведно, у сваком случају потребно и часно (у најбољем случају кажу — било је „нужно“, „неизбјежно", „у таквим приликама“ „логично“ и „разумљиво“) сарађивати с окупатором, да би добро било побити све муслимане итд. Не, они не бране оно што су чинили, чак ни „идеале“ га које су се борили. Не, они бране само себе, своју голу кожу. Јунаци над женама и дјецом, над заробљеницима, страшни према ненасружаним, они су слаби, кукавице, пред озбиљним, упорним и непоколебљивим противником. Они гледају да се додворе, да се умиле, да прикажу како ни ђаво није црн онако како га сликају. Они покушавају да играју стару игру: раније су варали народ разним причама, сада покушавају да дјелују на људска (на· родска) осјећања судија, публике, тужиоца.

Зашто су они такви, зашто сни то чине Обичан човјек се пита —_ зашто не кажу истину, зашто не одговарају отворено: јесам, па шта буде да буде2

Али кад би они тако чинили, добри и наивни обични човјече, они не би били оно што су, они не би били твоји непријатељи! Они бране свој голи живот због тога, што сви њихови „идеали“ нијесу идеали обичних, просјечних, малих људи. То су „идеали“ до те мјере свирепи, ужасни, поробљивачки према људима, према народима, да се они не усуђују да их изнесу на видјело. Они знају шта би о томе, кад би отворено све рекли, мислио обичан човјек којега су варали и толико пута преварили. Они знају да пред људима не могу „то“ да бране. М зато бране себе, бојећи се смрти, ужасавајући се од ње. Они пристају на све — само да остану живи. Њихов живот није имао никада никакве праве људске радости, њихова смрт нема нимало ту: ге. Она је само беспомоћни, панички, животињски страх, догађај за њих потпуно нелогичан, неприродан и неразумљив. А све друго — све што су чинили — било је и „логично“ и „природно“ и „разумљиво“. Сада су се погледали лице у лице с оним правим, са смрћу, с казном за злочине, с нечим што не схватају. И они се боје, ужасно боје, бране се, гледају да се спасу, жртвујући и саучеснике и потчињене и старешине, отресајући од себе све што их вуче ка том „нелогичном“, „неприродном и „неразумљивом".

Када су чинили злочине, кад су их смишљали, планирали, наређивали — они су „вршили свој посао“, „своју дужност“ бранили стање и односе —- „природне“, „логичне“, „разумљиве", „вјечне".

Интересантно је, у вези с тим, да злочини нијесу вршени по једном шаблону. Сваки ратни злочинац уноси у злочин „фантазије“. Неки само стријеља „обично“ — завеже очи жртвама или их окрене леђима строју војника; други бију из митраљеза, из машинки, неки само у потиљак, у срце, у чело итд. Неки кољу, брзо или полако; неки