Наша књижевност

Размишљања о „души" ратних злочинаца 533

мржње, по ономе — „наредба је наредба“, готови да прекину покољ или паљевину ако им се нареди, готови да пале до краја, док не буду убијени, ако наредба не буде повучена. Такав је био тзв. просјечни војник хитлеровске армије, задахнут „логиком“ чудовишне идеологије ратних злочинаца, фашистичких вођа и вођица.

Шта се догађа, шта се догађало У „души“ ратних злочинаца док су вршили своје чудовишне пословер Шта се догађало касније, је ли их кадгод пекла савјест, је ли се кадгод у њима тргло нешто људско да дјеца, умјетничке слике, паркови итд. нијесу криви

Не, код њих се није догађало апсолутно ништа. Њихова „душа“ била је апсолутно „мирна.“ Њих није пекла савјест, они су били „са времени“ људи, људи који су схватили „дух“ „новога" доба. Обичан,

просјечан њихов војник чинио је све то због тога што „тако мора да.

буде“, што је то у рату „природно“, „разумљиво“, то „они горе" знају боље, они, вође, вођице, сматрали су да тако треба да буде то је за њих био једини пут да се дође до циља. Све је то зато било „логично“, „природно“ и „разумљиво“. Нијесу они сами тако били васпитани, они су друге томе васпитавали, они су проналазачи те ,20гике“, „природности“, они су одређивали тај пут. Злочинства, док су их вршили, била су за њих — као и друге људе гадљиве према муви у супи, самилосне према животињи која се мучи — „природна“ и „нор: мална“ ствар, физички помало непријатна због гара и дима, због прања чизама попрсканих крвљу, због „глупе“, „неприродне“, „нелогичне“ и „бесмислене“ упорности жртава, Они нијесу могли да осјећају ништа У људском смислу, у оном смислу у ком осјећају обични људи, који то не могу да ураде, али „замишљају“ како то изгледа, шта ти „људи (обични људи то суде по себи) „осјећају“. Они, ратни злочинци, створени су баш за тај злочиначки посао, баш за то и ни зашта друго, као што је обични, мали човјек створен да чини племенита дјела, да воли, ради, да се бори з2 идеале, да буду велики и херој, кад је надахнут великим идејама. Њих, ратне злочинце, породила је баш она класа кода није, по свом лику и својим потребама, својим „идеалима“, ни могла друкчијим да их створи. Они врше посао који се за ту класу мора и треба да врши, да она не би била оборена, да би могла да живи, да се богати, да влада. Ретни злочинци, зато, према жртви свога злочина не осјећају ништа више него што обичан човјек осјећа према дрвима која горе у пећи, која и горе (обично се помисли) једино ради тога да би људима било топло и пријатно.

Ухваћен, ратни злочинац се понаша кукавички. Сваки од њих зна да је погазио све законе (он у себи мисли — глупе, застареле) законе уобичајене код људског рода (он мисли — глупавог, конзервативног ) “" и морала, и војничке части, и правосуђа, и правде, и међународне, и вјерске и све колико их има на свијету.

Он, зато, никада не брани злочин. Они у Нирнбергу не кажу да је било исправно и добро уништавање Јевреја, Пољака, Срба, Руса, итд.

сол ест