Наша књижевност

532 Наша књижевност

не постоји, пошто је забрањена Законом о заштити државе. То не доказује да окупација није ништа промијенила у његовој глави, него да је он у окупацији видио „логичан“, „природан“ наставак старих друштвених односа, старих форми државног живота, које окупатор у многоме (код нас) заиста није ни разорио, јер те форме нијесу сметале остваривању његових циљева.

Колико су се та „логичност“ и „природност“ дубоко уврежиле у фашисте и њихове прирепке, као и у разне друге агенте империјализма и колико масовне могу да буду — најбоље се нпр. види по њемачким војницима за које су многе ствари — сасвим супротно арми“ јама у прошлом рату, па и њемачкој — биле „природне“, „логичне“ и „неразумљиве“.

Ја се сјећам, на примјер, како је за Њемце било „природно“ да само они могу носити оружје. Ниједан други народ, по њиховом увјерењу, није имао право на то. Та част, част вођења рата, част бити наоружан човјек, бити војник, уствари — та привилегија, имала је да припадне само њима. Ниједан други народ није имао право да има војску, да се оружа, сем Њемци. Они су, на примјер, знали да су партизани борци за слободу свога народа, да не пљачкају, да не врше на“ сиља итд. па ипак је просјечни њемачки војник сматрао да смо ми вашљиви балкански бандити, који немају никаквог права да носе оружје и да из њега пуцају. То право припада само вишој раси и донекле онима који јој служе.

Тако су они сматрали као „природно“ да рат треба да буде „тоталан“ само с њихове стране и одмах су почели да дрече „у име це вилизације“ када су бомбе почеле да руше Берлин, Нирнберг и друге „њихове“ градове и уништавају „њихове“ културне споменике, убијају „њихове“ жене и дјецу. ј

Исто тако су њемачки војници сматрали да имају „природно“ право да у туђој земљи чине све оно што им је забрањено у њиховој _—_ да пљачкају, силују, убијају, пале.

Чудовишне идеологија расизма, „звјерињег национализма , чудовишни поредак у њиховој земљи и њиховој армији, створио је код њих ону бахатост, надутост, онај мало усиљени, кратки, силовити, самозадовољни смијех, оне војничке пјесме без смисла и оно тупо, упорно, безосјећајно понашање у борби, понашање које је лишено оне природне, херојске, људске борбе за живот, коју је испољавао наш 60рац, упорно идући напријед, волећи и младост и људе, дубоко жалећи за погинулим или рањеним због ријечи, због осмјеха, које више неће чути ни видјети. Њемачки војници су се кретали некако механички, као да споро реагују на ватру, некако нељудски без погрешке, тачно прорачунато, као да им је свеједно да ли ће некога од њих погодити метак, они су и гинули тако — тупо, без унутрашње жалости, не зна: јући, рањени, да сакрију физички бол и да га угуше у себи. Они су тако и убијали жене, палили села, без страсти, без јарости, чак и без

| |