Наша књижевност

Размишљања о „души". ратних злочинаца 531!

ним људима, људима који су до кргја схватили дух новога доба (уствари — дух освајања и поробљавања средствима досада невиђеним у историји). Њихова „логика“ је уствари „логичност" постојања и функциснисања једног одређеног (империјалистичког) поретка у кризи, поретка који, да би се одржао, логично, природно и неизбјежно рађа као своје браниоце таква чудовишта пред којима стаје обична, поштена памет обичног, поштеног човјека.

У хрватском часопису „Република“, у једном од првих бројева, неко пискарало је објашњавало како су се издавачи морали у уста. шком режиму борити против огромних тешкоћа око издавања књига те како су морали да мијењају поједина мјеста, да удешавају правопис, да се довијају на све могуће начине и подваљују цензури итд. Када су напредни људи радили сличне ствари у старој Југославији, то је било прогресивно, поштено и добро. Међутим, у Павелићевој држави, у доба ослободилачког рата и устанка, такав рад био је, уствари — помагање режима, оправдавање његовог постојања. Људи, као то пискарало, уствари су самим издавањем књига издавали народ и свако „кријумчарење“ код цензуре уствари је помагало и правдало режим ратних злочинаца. Књиге, макар и уз тешкоће појављивале су се и тиме давале „режиму“ легитимацију да буде признат, макар и као рђав али као „природан, неизбјежан“ режим. Тим издавачима и издајницима Павелићев режим био је „логичан“, „природан,“ можда не баш најбољи, но у сваком случају у датој ситуацији једино могућ. Та чињеница показује да није „логична“ само апсурдна „идеологија“ ратних злочинаца (фашизам, расизам и сл.) него и свих оних који се према ратном злочину односе помирљиво, који покушавају да ратни злочин и ратне злочинце „објасне“ (тј. оправдају) неизбјежношћу прилика, објективним околностима, логиком рата итд. Такви људи падају у панику пред фашизмом, пред империјалистичким ратом, тражећи увијек изговор како се у том крвавом вртлогу борбе „између фашизма и комунизма“ не да ништа учинити. Они се увијек поставе у ситуацију да „бирају“ између једног и другог иако се уствари не ради о избору, него о учешћу, у борби за ропство или за слободу. И самим постављањем у такву ситуацију они су већ изабрали, већ су се опредијелили за покорне слуге фашизма, тачније — империјализма, скоро сасвим свеједно, на крају крајева, чијег. Они примају окупацију жао „природно“ (дошло је до, тога јер је непријатељ — против кога уосталом нијесу хтјели да се боре — био јачи) стање у коме се треба „снаћи“, „прилагодити“, »изврдати.“ Они окупаторске „државне“ творевине — јер су у сво: јој суштини, по својој основној функцији, наставак старих државних творевина — примају као државу чијим се регулама треба прилагодити, макар и не биле најбоље. Један официр Драже Михаиловића, за вријеме преговора с Дражом 1941 године, рекао је да комунисти немају право да јавно иступају јер Комунистичка партија