Наша књижевност

ИЗ ЗАРОБЉЕНИЧКОГ ДНЕВНИКА СЛОВО О НЕБЕСКИМ ДВЕРИМА

Сви су се извори небески отворили. Од облака ниских не могу главу да одигнем, од кише очи да отворим. Изјутра када се разбудим, па из бараке ишетам: киша, киша ми у очи лије, облак главу обавије.

Ах, древна киша!...

Гледам је како се слива, а пешчара ова мртва — под Сунцем немилосно бела, и сва тавна, тавна на киши — зачас, кад се пљусак прореди, све дивље воде упије. Злослутне бујице јурну, заљуљају се бараке на прокључалој води, и сав логор заплови кроз густе засторе кише, а са свију страна лупају га и бију, и хуче црни валови шуме. И стражаре се над њим заклате: повијају се и плове по облаку жутом — барјаку болести и смрти — што, пободен у болесна наша тела, у наша упаљена срца, над логором уклетим вијори. ј

А чим се небо ислразни, облак исцеди — у барама се кишни клобуци појаве — за трен ока потоци усахну, то жедни песак и капљу последњу испије. Остане само песак, све бељи и бељи, и остаје крупан шљунак на обали овог немилог, овог туђинског неба.

Кружимо по спруду, а понорно море изнад наших глава, или сунчано и мирно, или олујно и тмурно, ветром витлано, кишом шибано, или Сунцем миловано, запљускује нас час топлим мирисима шуме што бол и чежњу буде, час хладним ветровима који, кроз логорску жицу и кроз ребра наша, танко наричу.

Лупају, лупају нас високи вали, незаштићене овако под небом, ! ми се склањамо, бежимо по песку, и остављамо за собом трагове стопа, које ће нови талас небеса одмах да збрише.

Гледам склоњен испод стреје, како ве мењају преда мном и нада мном сва четири годишња доба: зима језно протресе, пролеће мирисима млаким помути и успава, а тим прозорским капком, ја не знам да ли јесењски ветар или летња олуја, помамно ноћима и данима лупа.

Ниједна дуга, злосрећна браћо моја, браћо у киши,

на ветру што нас бије,

ниједна дуга попити неће све ове сузе.