Наша књижевност

538 Наша књижевност

Ниједна дуга убити неће те сталне кише што лију, савиће се у болу кб змија

до ногу,

на прагу бараке ове,

печалне куће моје.

Луђа од пролећне траве киша кроз небо клија

да ми замрси снове.

Киша, ах киша избрисала је све боје!

Из куће кад се помолим и пружим руку да видим да ли још пада, вода се зачас из руке мокре прелије.

Веруј ми, друже, али ове кише дуга испити неће!

Самац на прагу стојим, а киша лије ли лије. У сутон она ми с ветром у собу улеће,

а сваког сванућа дуга ми на длан слеће

кап воде да попије.

Гледам. Али ко је гледао некад исто овако, са овог песка, са истог овог места Ко је то гледао из ових кврга одавде очима мојим небеса ова, што се, за један дан, стотину пута преврнуг... Кроз какву то сутонску маглу, кроз чије то ојађено срце, чијим оком туђим испод спуштених веђа, гледам ја сада, под стражом, песак тај и небо нада мном, поцепано и мрко, што ми од искони, из неке изгубљене давнине, столетне, с немилим ветрима долеће»

Мењају се годишња доба, мењају нестална небеса, ломе се облаци и просијавају Сунца, и кише груну, мећаве се запенуше, а ја... Ја ту стојим, ја, спутан, кроз векове стојим, и страсти се кидају у мени, буне тутње и мржња на срцу у клупко се савија.

Мењају се годишња доба, пролећу зраци поврх мене, засипају јесењске таме и зраче ми зимске ноћи, а Месец јасан и зао не оставља ме да усним. И зима ме, глухо, у опојну тишину и у мртвачке покрове увија.

Мењају се годишња доба. Столећа лете, а ја од Постања стојим под истим овим небом. М не знам, ја не знам откуда испод чежње моје, свакдашње, откуда тај убоги бол у мени, прадревни, који тишти. Откуда тај стари јад у срцу, сужањски 2

И откуд ми на руци та туђа рана, бесана 2

Ко си, ко си ти, безимени брате из давнине, што зуриш исто овако као ја сада кроз кише и кроз могле, и изгледаш даљине са овог спруда, док исти овај ветар, који диже и мути валове неба и мора нада мном и поврх твоје главе, зло слути и као псето завија2

Зашто, зашто ме твоја патња ропски овако повија2