Наша књижевност

Из заробљеничког дневника 541

Круже земљиним шаром сенке, твоја и моја,

и губе се, и љубе, па мину далеко од нас:

час твоја се, јутарња, разграњава у сенку брезе ил бора, час моја, сумрачна, тек ти загрли пас.

Ах, ти си жива! Па не пишем више нејасној сени него теби, моја жено, и смем већ и на јави да градим твој лик и стас,

јер знам да се сада, на Земљи овој, диже, ка небу извијено,

и твоје тело; и чекам, ако те зовнем у ноћи, да ми се одазове твој глас.

Заган, на дан када сам после вишемесечног робовања примио прву вест од куће.

БАЛАДА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ УСНИО МРЕЖЕ!

Ње више нема — то је био звук, БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

Сећам се колико пута, док је пун Месец високо, над кровом мојим блудис,

сећам се колко сам пута, ноћу, престрављен скакао,

па бацајући руке грцао ка свету јаве не бих ли се пробудио

и викао: „Мреже! Мреже!“ — и горко потом плакао.

Она — она што ме боли — полетела би крику том који је упомоћ зове, а отворене на јави, гле! престале би да виде, пуне снова, њене очи. И тад би помиловала руком једном чело моје да збрише те ружне снове, а другом смиривала срце да, лудо, не искочи.

1 Приликом читања својих стихова у дворани Правног факултета, 20 марта све године, песник је овим стиховима дао следећи коментар:

„Балада чесвека који је уснио мреже“ могла би, чини ми се, унеколико да послужи као један од примера како се код песника, бар мога типа, врши транспозиција доживљаја из конкретне друштвене стварности у лирски израз.

Годинама уочи другог империјалистичког рата све јаче и све чешће јављало се у мени осећање спутавања личности, губљење перспектива живота, доласка нечег страшног и нељудског што одузима смисао даљем живљењу. Из дана у дан то осећање постајало је све свесније и све дубље и оно је прожимало сваки мој доживљај, чак и онај најудаљенији од политичке стварности. Та мора, та чума, сламала је сваки полет и толико ме притискала да сам често у сну, преплашен, викао: „Мреже!“ — јер сам стално живео под утиском да сам спутан, да сам везан, да сам уловљен.

И с тим тегобним расположењем отишао сам у рат и у ропство,

Провео сам био већ неколико месеци у жицама, али сам их први пут видео, али заиста видео, тек једног јесењег јутра када је сребрно иње било попало по њима. То за мене нису више биле логорске жице него дефинитивно уооличење свега онога, што је изазивало моју мору, свега оног грозног и нељудског што ме је прогонило и спутавало. МИ сва она неуобличена депресија, која је давала боју свему што сам годинама доживљавао, а која само форме није имала, добила је тада своју песничку конкретизацију у тој жици, у тој мрежи.

_ У „Балади човека који је уснио мреже“ говори се на почетку о човеку који снива мреже. Потом рат, који је бануо у нашу земљу једног априлског

свитања, баца тога човека у ропство. У завршним стиховима он очекује ослобођење из мреже и спасење од море,