Наша књижевност

542 Наша књижевност

И под тим додиром топлим ја бих се успављивао,

и под том меканом руком зли снови нису ме више носили зори. Ах, ја бих онда само звездана стада снивао,

а крв би настала тихо, све тише да жубори.

Само је њена рука могла да збирше те сне. О, само рука њена... али сад нема ње.

Ја се сећао нисам сна који сам тада уснио.

Да л бејах звер коју вреба мрежа и смрт на отвору Ах, да ли сам у сну томе вук или вучица биог Сећах се једино крика и ... месечине у прозору.

Ја сан упамтио нисам, али се сећах руке њене, тишине и својих суза. И не знах да л' бејах риба коју је рибар са Мљета од Језера испросио, да т риба морска у мрежи, ил звезда, или медуза»

Сећах се једино крика што ми је спас доносио.

Сећао сам се тог крика, и руку њених и лица,

ал не знах да л бејах облак и лептир који у мрежу дечака улећу2 У паучини сен моја2 Ил' мува или „вештица“ 2

Ал слутих да узвик: „Мреже!“ заборавити никад нећу.

Додиром руке њене нестаде сна за трен. Сна се не сећах више, ал... памтих додир њен.

И тада ископа олуја воћке у цвету, и куће, усред априлског свитања. лутаху звери и људи, гоњени, без хране, наде, без крова и без снивања. Отпала са мојих руку, она — она коју волим — постајала је све мања у граду огњем што гори, све даља од мога дозивања.

И дажд се пламени сливао, и збег је до неба пиштао,

—- а птицу је у кавезу девојче неко носило на слабим грудима и на срушеном мосту рањени коњ је њиштао,

а дажд се огњени сливао по слами и по људима.

Ах, која ме је тад рука бацила немилице

овде где место извора наших уморне кише руморег О, која ме је то рука спустила међ ове жице

где место Сунца у небу муње у облаку горег

Не буди ме сад она, већ црне глади дах. И крик је ишчезао... само је остао страх.

А једног јутра јесењег кад су ме из бараке извела болна стопала, наједном у сну свом давном, место у логорском кругу, ја сам се, згранут, обрео.